Аха, часна реч!

Сви се зову Чарли. Имају кратке ноге, јаке јаке руке. Скројени су из два дела. Имају широка рамена. Снажан торзо. Мршаве бутине.

Смешни су. Поготово када удељују комплименте. Ја не волим завођења. То је губљење времена. А Чарлији, сви тако брзи, луцидни, без сидра, хоће да усидре мене! Смешни моји Чарлији. Као чудне прилике из оне песме ниже. Уф, кад они испричају виц – тако се плаче!

Advertisements

Џон Апдајк „Бежи, Зеко, бежи“

„Слушао сам вашу причу, али нисам слушао шта сте говорили о људима, слушао сам шта сте рекли о себи.“

„Знате, једини начин да се некуд стигне је да човек, пре него што пође, одлучи куда је кренуо.“

Без наслова

Чудна прилика

Хода

На једној нози

Другу обеси на раме

Табаном подупире леђа

Прсти јој вире из главе

Руке, без шака на очима

Чудна прилика

Хода

Нешто је наумила

Нечег се сетила

Ево је

Враћа се

Чудна прилика

Моја песма која не припада ни једној целини. Необјављивана. Сама за себе.

 

Из средњошколских дана

Свануло

Открило се хладно,

на хладном.

Гега се.

Види га.

Један, два, три ударца.

Јаки покушаји.

Три ударца.

Неко их је бројао.

Открило се мирно,

на хладном,

па се покрило са три ударца

да се утопли.

Из необјављене збирке песама, коју сам назвала „Свилени свет“, а за коју сам добила Октобарску награду Београда. Ишла сам у XIII београдску гимназију ада се то десило.

После много времена, погледала сам „Свилени свет“ поново. И све се вратило. РЕЧИ, ЗВУЦИ, ОБЛИЦИ. Погледала сам још једном називе поглавља: ОЧИ ЦРНЕ И ВЕЛИКЕ КАО ЉУБАВ, ОКРЕЋЕ МЕ ПРИЗОР, ПОВОДОМ ЗИМСКИХ НАГОВЕШТАЈА и ШЕТЊА СА ЗВЕЗДОМ ПОД МИШКОМ. Све се вратило.

Загонетка

Шума је први путоказ за решење ове загонетке.

Други је физичка снага, крик што није од човека, шуштање налик на жубор воде и умекшани пад.

Иза њега остају трагови налик на округле очи плишаних меда, ни тужни, ни срећни, узидани у време, стрпљење и трајање.

Овде се ради о осебном типу човека.

Горостас, снага извијена ка небу што кроз напуклине у затамњењима гледа док хода. Корак дуг и уједначен. Када размишља, не чини то ни споро нити исхитрено. Делује као да се свако у сваком тренутку може ослонити на њега. Као да су му задатак други, тако изгледа. Као да има челично тело и као да телом носи све друго што осећа и што се збива око њега.

Замаси, ударци и претходно процењивање јесу неодвојиви део његовог посла који му помажу да истину о неминовности људске самоће и немогућности потпуног споја прихвати готово безболно,

живећи у шуми коју за свој посед држи,

живећи ненаметљиво, потпуно и смерно,

у колиби коју је направио сам… тај – ДРВОСЕЧА.

Из моје друге књиге „Светло у прозору“, Београд, Јоковић, 2001

Писак

Да ли знате зашто није добро имати блог? Зато што можете да поверујете да вас нико неће чути.

Док ходам

Ходам по туђим терасама

Уз кружне степенице

Кроз аутобуске станице.

Подвожњаке. Надвожњаке.

Док ходам разговарам.

Док ходам мисли заговарам.

Ходајући се заљубљујем.

Ходајући заборављам.

Судим и праштам.

У ходу горчину оплакујем.

Смејем се

ходам.

Смејем се

надам.

Само док ходам

не могу да страдам.

Из моје прве књиге „Мрак над креветом“, Нови Сад, Матица српска, 1994.

Одушак

Да ли знате зашто је добро имати блог? Зато што можете целом свету, баш целом свету да кажете шта имате! И да верујете да вас је цео свет чуо!