Антонио Скармета „Узаврело стрпљење“

– Шта вам је, мати? Шта сте се замислили?

Жена стаде поред девојке, сручи се на лежај и једва чујним гласом рече:

– Никад ти нисам чула тако дугу реч. Какве ти је то „метафоре“ рекао?

– Рекао ми је… Рекао ми је да ми се осмех простире по лицу као лептир.

– И шта још?

– Ето, кад је то казао, ја сам се насмејала.

– А онда?

– Онда је нешто казао за моје смејање. Казао је да ми је смејање ружа, да ми је копље које се разлама, вода у расколу. Казао је да ми је смех изненадни талас од сребра.

Жена дрхтавим језиком овлажи усне.

– Шта си онда урадила?

– Заћутала сам.

– А он?

– Шта ми је он још рекао?

– Не, мила. Шта ти је још урадио! Јер твој поштар поред уста мора да има и руке.

– Уопште ме није такао. Рекао је да је срећан што лежи поред девојке која оличава чистоту на обали белог мора.

– А ти?

Ја сам заћутала и почела да размишљам.

– А он?

– Рекао ми је да му се свиђа кад ћутим јер сам тада као одсутна.

– А ти?

– Ја сам га погледала.

– А он?

– Он ме је такође погледао. А после је престао да ме гледа у очи, па ми је дуго гледао косу ништа не говорећи, као да размишља. А онда ми је рекао: „Недостаје ми времена да славим твоје власи, морам једну по једну да избројим и да сваку величам.“

Мајка устаде и прекрсти испред груди дланове водоравних руку попут гиљотине.

– Мила, немој ми више причати. Налазимо се пред веома опасним случајем. Сви мушкарци који прво додирују речима, касније стижу још и даље рукама.

– Шта има лоше у речима! – узвикну Беатрис грлећи јастук.

– Нема горе дроге од слаткоречивости. То чини да се сеоска крчмарица осети као венецијанска принцеза. А после, кад наступа тренутак истине, кад се враћа у стварност, схвата да су речи чек без покрића. Хиљаду пута ми је драже да те пијандура уштине за дупе у бару, него да ти кажу да твој осмех лети изнад лептира!

Простире се као лептир! – поскочи Беатрис.

– Свеједно, ширио се или летео!….. Мила, реке носе собом камење, а речи трудноће…. Сада твој осмех јесте лептир, али сутра ће твоје сисе бити две грлице које траже да их неко теши и тетоши, а твоје брадавице ће бити две сочне малине, твој језик ће бити мека стаза богова, твоје дупе ће бити једра какве лађе, а оно што ти се сад дими међу ногама биће врана пећ у којој се кује усправно железо соја! Лаку ноћ!

Недељу дана је Марио ишао с метафорама загрцнутим у грлу. Беатрис је била заточена у својој соби, или би изашла у куповину, или да прошета до стена с мајчиним канџама под руку.

Све је то мука

Видех много парадокса у последње време: незналицу који расправља о туђем животу; модног креатора који преко свилене блузе облачи вунени џемпер, онај што боцка; писца који не воли да чита; импотентног диктатора; дебелу домаћицу која никад ништа не окуша; високог чиновника који се плаши свега – тај има преко два метра!… Ау – тачно је: све је таштина! све је то мука духу! Бежим ја! Мада… тренутно не знам где ћу!

Одговор на блазирано гунђање везано за мој град

„Ма можеш ти да блебећеш о овом граду колико хоћеш, али буди сигуран да ни један на свету није као овај. Каква Немачка, какви Лос Анђелеси! О чему ти то? Где си на планети видео оволико лепих жена?! Где си видео тврђаву попут Калемегданске?! Где си чуо за журку од двадесет четири сата осим ове на Ади?! Где си видео гимназију на периферији у којој су запослени прилично интересантни?! Зато немој да ми тупиш, мистер Смите. Него ухвати госпођу Смит за руку и изведи у Скадарлију да жена види шта је провод, а онда је одведи у собу хотела Палас и понашај се српски, џентлменски, као прави Београђанин. Бар једном. Ето!

Без наслова

Волим светлуцања, искре, искрице, огледалца, шљокице, ту опасну границу до самог кича,

обожавам

све могуће боје светла на једном месту! Ето!

Песма која јесте живот

Данас је моја сестра била јако тужна. И јако уплашена. Нашла се у подземном лавиринту, метроу који су почели да граде давно и никада га нису завршили. Унутра је влажно, хладно, мрачно. Нема одјека, дакле ни илузије да неко изговара исто што и она. А она, моја сестра, она је нешто рекла, нешто што је требало да је ослободи. Ја сам тад затворила очи и прошаптала уместо ње: „И једног дана… ходаћу златним улицама.“

Компликовано је то

Кукавица бежи од одговорности; не суочава се са обавезама; склања се од проблема; празнину оставља да буде празна; над самоћом плаче; одбацује људе, добре и лоше, блиске и далеке; често слаже;  глупе кукавице имају мању дозу кукавичлука од интелигентних кукавица; паметније кукавице су кукавније; кукавице мрзе себе; не зато што су кукавице већ зато што нису сви кукавне кукавице. Кукавице не воле лепоту! Зашто? Можда зато што лепота мења?! Вероватно да!

Папирно-цветни аранжман

Данас сам правила…

Цветове од папира

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Цветови су се спојили са гранчицама

 

Цветови у вазни

 

Или као детаљ на неком комаду намештаја

 

Папирни цветови могу бити интересантни као икебане; њима се могу украшавати новогодишње јелке; могу се ставити на стаклене површине… било где… на разне начине… али увек са истом сврхом: да оплемене простор и учине да се осећамо другачије!!!

 

Нешто што ће, када се урами, бити слика!

Графитном оловком исцртане контуре сецкала сам маказицама или скалпелом.

Обојила „вез“ (у зелено).

Обојила позадину (лила).

Сада следи лепак и урамљивање!

Рука је уронила у биљке. Разне биљке. Изгледа да је у близини мочваре читава прича. Има и ветра. Незнатно мало. Ма, није битно шта значи и да ли. Битно је да некога ко види ову везену слику, она усхити. И да тај неко пожели да види још коју.

 

Google
Google Maps
WikipediA
Twitter