Антонио Скармета „Узаврело стрпљење“

– Шта вам је, мати? Шта сте се замислили?

Жена стаде поред девојке, сручи се на лежај и једва чујним гласом рече:

– Никад ти нисам чула тако дугу реч. Какве ти је то „метафоре“ рекао?

– Рекао ми је… Рекао ми је да ми се осмех простире по лицу као лептир.

– И шта још?

– Ето, кад је то казао, ја сам се насмејала.

– А онда?

– Онда је нешто казао за моје смејање. Казао је да ми је смејање ружа, да ми је копље које се разлама, вода у расколу. Казао је да ми је смех изненадни талас од сребра.

Жена дрхтавим језиком овлажи усне.

– Шта си онда урадила?

– Заћутала сам.

– А он?

– Шта ми је он још рекао?

– Не, мила. Шта ти је још урадио! Јер твој поштар поред уста мора да има и руке.

– Уопште ме није такао. Рекао је да је срећан што лежи поред девојке која оличава чистоту на обали белог мора.

– А ти?

Ја сам заћутала и почела да размишљам.

– А он?

– Рекао ми је да му се свиђа кад ћутим јер сам тада као одсутна.

– А ти?

– Ја сам га погледала.

– А он?

– Он ме је такође погледао. А после је престао да ме гледа у очи, па ми је дуго гледао косу ништа не говорећи, као да размишља. А онда ми је рекао: „Недостаје ми времена да славим твоје власи, морам једну по једну да избројим и да сваку величам.“

Мајка устаде и прекрсти испред груди дланове водоравних руку попут гиљотине.

– Мила, немој ми више причати. Налазимо се пред веома опасним случајем. Сви мушкарци који прво додирују речима, касније стижу још и даље рукама.

– Шта има лоше у речима! – узвикну Беатрис грлећи јастук.

– Нема горе дроге од слаткоречивости. То чини да се сеоска крчмарица осети као венецијанска принцеза. А после, кад наступа тренутак истине, кад се враћа у стварност, схвата да су речи чек без покрића. Хиљаду пута ми је драже да те пијандура уштине за дупе у бару, него да ти кажу да твој осмех лети изнад лептира!

Простире се као лептир! – поскочи Беатрис.

– Свеједно, ширио се или летео!….. Мила, реке носе собом камење, а речи трудноће…. Сада твој осмех јесте лептир, али сутра ће твоје сисе бити две грлице које траже да их неко теши и тетоши, а твоје брадавице ће бити две сочне малине, твој језик ће бити мека стаза богова, твоје дупе ће бити једра какве лађе, а оно што ти се сад дими међу ногама биће врана пећ у којој се кује усправно железо соја! Лаку ноћ!

Недељу дана је Марио ишао с метафорама загрцнутим у грлу. Беатрис је била заточена у својој соби, или би изашла у куповину, или да прошета до стена с мајчиним канџама под руку.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s