Принцеза над светлом од стакла

Био некакав цар. Какав цар? Страшан цар! Намргођен и љут сав. Старшно, страшно!

И дође принцеза цару. Каква принцеза? Плава, титрава. Ћерка његова.

И цар узвикну изван себе:“Напоље, хуљо, размишљам о поданицима.“ Он помало подсећа на једног од ликова из „Малог принца“. Слаб му је вид. Зато загрме. Али, кад му се принцеза приближи, глас му се стиша, па рече нежно:“Приђи, кћери.“ И рашири руке. Озбиљан. Очију озарених. А она наслони главу на раме његово. Какво раме! Огромно! Страшно! Цела да стане на њега. И упита:“Краљу, зашто си сам?“ Он је одгурну нежно, загледа се у њу и пусти мајушну сузу. Тек једну кап. Кап кану на њен длан. И начас, ето, капљица постаде срце од стакла. Принцеза се поклони и обазриво, врло пажљиво, закорачи уназад, и тако све до изласка из дворане. Па трчећи оде у своје одаје. Отвори ону кутијицу од злата, па спусти и ово мало срце. И закле се да ће, једном, када је њему буде поклањала, рећи:“За тебе, тата“, уместо:“Ваша висости и краљу мој“.

Advertisements

Лола

    Под наранчама пере

повоје од лана.

Са очима зеленим

и љубичастог гласа.

Ај! драга,

под цветним наранчама!

Вода из каналића

пуна сунчевог сјаја,

у маслињаку малом

чу се песма врапца.

Ај, драга,

под цветним наранчама!

Потом, када Лола

сав сапун изапра

стигоше стражари.

Ај, драга,

под цветним наранчама!

 Федерико Гарсија Лорка

Леп дан

Доста те кукњаве! Сви ми нешто о сломљеним срцима, пустоши у души, сивим облацима и оним – у панталонама! Доста с том дреком ко у раштимованом оркестру! Ајмо једну веселу, шпанску, македонску! Може и казачок! Све може, само да кровови више не прокишњавају и да прозори буду чисти! Да темељ буде јак! Да кућа издржи! Па да поново дође овако леп дан!

Скица за портрет

Ја сам жена, дупла, без плус-минуса. Не сналазим се у простору. Немам смисла за конструкцију. Имам антене које хватају сигнале прекоокеанских бродова. И јако осетљиву кожу. Зависна сам од речи. Примам их посебним сензорима. Када војнички морам да замарширам, то чиним увек у ципелама са високим потпетицама. Нисам неки стражар јер стражари носе оклопе. Ја без њих држим мач. Браним се голим стомаком. Тако и нападам. Мада не нападам често. Нападам само када хоћу себи да докажем да је то што говорим заиста саговорник чуо. А говорим речима, стомаком, високим штиклама, дрхтајем, сензорима и апсолутним несналажењем у простору. Губим се у простору, кад волим, захваљујем, додирујем, шапућем, смејем се, ћутим, гледам или жмурим. Тако је то код неких жена. А ја сам дупла, без плус-минуса…