Без краја и наслова

Ово је прилично конфузна прича. Хтела би да каже одједном све. Хтела би да има више глава да би са више пари очију пратила више главних јунака. Хтела би о сваком да каже макар реч-две. Да опише простор у коме се радња одиграва. Да метафоре претвори у реално време. Да смисли нове изразе и форме. Да се делимично отрезни од надахнућа. Да сакрије наратора. Да прецрта аутора. Да анонимно направи анкету и пита: „Шта мислите, људи, какво име себи да дам?“ Па да се надовеже и допуни: „Или да се прецртам?“
Да, ово је прилично конфузна прича. Хтела би свашта, а не зна шта бих хтела ја! Па се, ето, наљутила. И побегла. Зато и није исписана до краја.

Advertisements

Сећања

…су као одјеци. Тренуци који су прошли, и којих више нема. Неопипљиви светови вуку своју светлост, а сами су сенке. Као ветар и дрвеће.
Кажу да се временом успомене слажу једна на другу, и да тек на самом крају ствари добијају смисао. Али шта онда с тим? Оне су тако изван додира, а ако су изван додира и изван стварности су. А биле су стварне. Стварно. Само сада не могу да се понове. Не могу да се опипају нити помиришу. Не могу да се чују. Звуче само онако како им наше сећање нареди да се чују. Јер наше сећање донекле има власт и моћ. Има снагу да одабира шта ће да задржи, а шта да одбаци. Има и талента да ствари прошле донекле измени. Да их учини лепшим или ружнијим. Да им измени боју и изглед. Зато никада са сигурношћу не можемо да тврдимо да ли је нешто било баш тако како сећање каже. Не можемо да знамо до танчина све оно што би желели да знамо. Јер да је тако, сећања не би ни постојала. Постојало би само САДА. Све што се дешавало, и сада би се дешавало. Не би било дилема, ни чежњи, ни сумњи. Не би било сећања и његових тирада. Ни варања, ни улепшавања. Да ли би било тако лепше? Лакше? САДА би било заувек, а заувек велико ништа. Јер без сећања ми јесмо ништа, мада нас, са друге стране, та иста сећања често учине да се осећамо ништавним. Бар на основу онога КАКО се нечега сећамо.
Постоје различити видови сећања. То зависи од сећања. А да ли сећања зависе од нас? Да ли ми зависимо од сећања? Да ли је уопште о зависном односу реч?
Нека сећања боле, нека греју, нека узнемирују, а нека радују.
Сећања носимо као сенке по путу обасјаном месечином. Сећања јесу део нас, али сећања нису ми. Колика год да је њихова снага, ипак ми управљамо њима. Неко их марљиво гаји стално им се враћајући, неко их гура под тепих, неко са бесом пред њих истрчава. Сећања, дакле, зависе од угла под којим светлост месеца пада на пут. Да, чудно је само једно: зашто она најчешће долазе баш када падне мрак.

Свила

… Ерве Жонкур осети како вода тече преко његовог тела, прво преко ногу, а онда низ руке, и преко груди. Вода налик на уље. И тишина, унаоколо. Осети лакоћу свиленог вела који се лагано спустио преко њега. И руке једне жене – једне жене – које су га брисале милујући његову кожу, свуда: те руке и та тканина попут облака. Он остаде непомичан, чак и када осети како те руке клизе од рамена до врата и како прсти – свила и прсти – клизе све до његових усана, и додирујући их, једанпут, лагано, и нестају.
Ерве Жонкур још осети како се свилени вео диже и одваја од њега. А онда, на крају, једну руку која му рашири прсте и положи нежно на његов длан.
Дуго је чекао, у тишини, непомичан. А онда полако скиде влажну тканину с очију. Одаја је била у полумраку. Никога није било у њој. Устаде, узе кимоно који је пресавијен лежао на поду, огрну се, напусти одају, прође кроз кућу, дође до своје асуре и леже. Посматрао је пламичак у лампи како дрхтури, сићушан. И, пажљиво, заустави Време, онолико дуго колико је желео……
Ерве Жонкур није никада раније видео ту девојку, а није је, уистину, видео ни те ноћи. У тами собе осетио је лепоту њеног тела и упознао њене руке и њене усне. Волео је сатима, онако како то никада раније није чинио, допуштајући јој да га научи једном стрпљењу које није познавао. У мраку, било је лако волети је а не волети њу.
Нешто пре зоре девојка устаде, обуче бели кимоно и искраде се из собе.

Александро Барико