Ветар и тишина

Псссст! Нећу нико да чује. Нико не сме да зна за ово. Само овај светлећи круг, треперав. Ту, па ту, зар не видиш? Погледај! Потруди се мало. Налево, ту. Опет ништа?! Немогуће! Пружи прст. Прођи прстом кроз светлећи круг. Осетићеш пецкање, топло, титраво. И благост ће из прста почети да се шири кроз руку, па другу руку, врат, главу, лице, ноге, стомак, табане, кожу, рамена, образе, чело, ум. Благост ће ући у ум. И ветрови ће се обратити у тишину. Псссст! Нећу нико да чује… шта су ветрови викали… док се тишина није спустила… док глава није ушла у светло, па онда цело тело, па затим пут којим се тело креће… Нећу нико да чује шта је све било… Тихо! Псссст! Прошло је. Добро је. Тихо је. О, како је тихо… кад се тишина… избори… за коначну реч!

Скица за цртеж

Ево овако: хоћу да нацртам цртеж и хоћу да на том цртежу буде глас који се види. Хоћу глас који се види! И хоћу дрвеће, шуму! Хоћу да на том цртежу буде мирис који се види. И тачка. И хоћу маслачак. Хоћу да се на цртежу чује како неко – „Фуууу“ – дува у маслачак и како се он растаче. Хоћу да нацртам шумски пут, врлудав, вијугав, овлаш утабан јер том шумом не пролази много људи. Хоћу да се, ту негде лево, засијају купинице на сунцу. Хоћу да се на цртежу тачно види њихов укус, баш да се види, буквално, то хоћу. Хоћу да буде врео сунчан дан на том цртежу, а у шуми хлад. Хоћу да се тачно осећа тај прелаз у сенку дрвећа, да се види, баш да се види. Хоћу да у дну овлаш утабане шумске стазице буде извор воде. Хоћу да она освежи, баш да освежи. И хоћу да се чује музика, баш да се чује, не да се гледа, да се чује хоћу! И хоћу да ходам туда дуго, цело поподне, све до првог сумрака. И хоћу да онај глас, с почетка приче, каже: „Ајмо кући, пашће мрак“, да се баш чује, да се баш чује. Ето, то хоћу!

И враћа се вечно

Из прошлости долази глас. Говори о виру који га не плаши, о виру који га чини срећним. Прориче.
Музика упливава у све то. А то није призор. Ништа се не види. Само се чује. И наслућује,
И море. Свуд испред. Плаво-зелено море и бела кошуља на површини. Не тоне. Кошуља. Тек личи на спуштено једро. А брод? Једрилица? То се не види иако се видокруг изоштрава. Па глас дозива слику. Гради је полако. Прво море. Затим кошуља. Затим више боја. И тихи, тихи тонови. Они милују на дну воде ону што је на површини оставила кошуљу. И бришу јој сузе са образа јер вода то не може. И држе јој очи отвореним зато што их она тражи. Хоће да их види. Тонове. Хоће да сазна да ли имају облик, остављају ли сенку, да ли плешу, да ли се крећу… Хоће да милује глас, да га осети прстима. Хоће да оживи оно што је било, оно из прошлости што звучи мало другачије него сад. Јер она сад не хода тврдом земљом над којом тај глас вијори као застава. Сада је, знамо, на дну мора, и онај ко говори нема ни уста ни лик. И вечно измиче. И вечно се враћа!