И враћа се вечно

Из прошлости долази глас. Говори о виру који га не плаши, о виру који га чини срећним. Прориче.
Музика упливава у све то. А то није призор. Ништа се не види. Само се чује. И наслућује,
И море. Свуд испред. Плаво-зелено море и бела кошуља на површини. Не тоне. Кошуља. Тек личи на спуштено једро. А брод? Једрилица? То се не види иако се видокруг изоштрава. Па глас дозива слику. Гради је полако. Прво море. Затим кошуља. Затим више боја. И тихи, тихи тонови. Они милују на дну воде ону што је на површини оставила кошуљу. И бришу јој сузе са образа јер вода то не може. И држе јој очи отвореним зато што их она тражи. Хоће да их види. Тонове. Хоће да сазна да ли имају облик, остављају ли сенку, да ли плешу, да ли се крећу… Хоће да милује глас, да га осети прстима. Хоће да оживи оно што је било, оно из прошлости што звучи мало другачије него сад. Јер она сад не хода тврдом земљом над којом тај глас вијори као застава. Сада је, знамо, на дну мора, и онај ко говори нема ни уста ни лик. И вечно измиче. И вечно се враћа!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s