„Подижем очи ка горама одакле ми долази помоћ“

Теби безусловно верујем зато што је безусловна Твоја љубав. Никада ме ниси слагао, нити изневерио. И нећеш. Никада нисам сумњала, чак и када си ми наносио бол јер си Ти одлучио да тако мора да буде. Знам да је Тебе увек болело више. Зато си ме носио, увек носио, увек заклањао целим небом. Понекад си ћутао, али и то је имало смисла. И ћутање је знак Твога присуства. И томе си ме учио. Некад си громовито проговарао. Некад се само смешио. Претварао си ветрове у тишину. Погледом заустављао бујице. Лавине претварао у мирне реке. Подизао прст и терао у бег све оне чији су осмеси заправо били гримасе. Сачувао си моје вољене. Мењао, сламао, волео и чекао, Господе мој. И ја сам се трудила, стварно. Ти то знаш. Грешила, падала, тражила, губила… али увек пратила твоју златну нит, твој тихи глас, твоју доброту, без које, без које би, Господе, цела умрла, па од нас двоје не би остало ништа. Ништа.

Advertisements

Оглас

Тражи се једна реч.

Тражи се она реч што ми је већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч која би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да је тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене.

Одлазим, да је тражим по Теразијама; можда седи пред „Москвом“ и пије пиво, а можда је у киоску са новинама; купујем две и по киле новина – нема је ни тамо.

Можда је у тек олисталим крошњама и пева заједно са хором распомамљених џивџана? Можда је у излогу сајџије? Можда је неко изгубио или бацио у пресахлу Теразијску чесму? А можда је изгрицкана, заједно са семенкама, на тротоару испред биоскопа „20. октобар“?

Шта радиш – питају ме познаници?

Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу никако да је нађем? Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа нарочито. Лепо се види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места. Речи, речи, речи…

Како наћи ону праву коју толико дуго тражим?

Момо Капор „Она и off приче“

Цветни моменти и приче уз њих

Реших да цртам необичне цветиће те замолих своју ћерку да им да називе. Пошто их је понаособ крстила, ја реших да допишем пар реченица уз сваки од њих.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

На рођењу су ми дали име Уснула. Када сам довољно порасла да могу да разумем како име ипак одређује особу, прозвала сам себе Ласта. Зато што моје латице местимично потсећају на перца ластавичјих крила, и зато што често сањам да летим. Иако моје корење дубоко пребива под земљом, ја сам Уснула Ласта. Може и Ласта Уснула јер код мог имена није битан неки нарочити ред.

 

     Био је немиран дечак. И његова коса је такође одавала његов неспутан карактер и слободу којом се играо са ветровима. Није долазило у обзир да му се ошишају коврџе јер то више не би био он. Ипак, видимо да је неко покушао да их обликује. Тада је ветар нагло престао да дува. И гле! Чупавково лишће поче да се свија у таласиће који ће сигурно постати локне. Њима је Чупавко одлазеће фијуке ветра грабио у своје срце. Да би их тамо чувао. Да би живео. Да не увене.

 

     „Овако је изгледала моја жеља када сам се удавала“, рекла је једном једна мама, мама шесторо деце, када се у једном посебном тренутку радости и сете, исповедала својој мами коју је одувек звала Вила Ла.

 

Тим, там, там. Бум, бум.Там, бум, там. Бум, там, бум.Бум, там, там. Бум, там, там.Бум, там. Бум, там. Бум. Уф. Бум. Мамааааа!

 

Знаш ли зашто ме зову Ана? Изговори моје име, али шапатом, најтишим шапатом, нежно, веома нежно, и знаћеш.

 

Певам песму нову, у новој радости, и чини ми се да је певам на сав глас. А није тако. Песма је моја тиха, натопљена весељем, поуљена и мирисна, али тиха, јако тиха. И баш је у томе њена сила. Што зове многе. Што многе привлачи. И многе на крају научи шта значи кад се каже да мед и млеко тече са усана.

 

Не нарочито лепа. Не, нисам. Нити нарочито дотерана. Не претерано упадљива, нити савршено обликована. Али несвакидашња. Зато што је у мојој утроби увек семе новог живота. Трудна сам и сад. И ускоро ћу донети на свет своје ново дете. Зато постојим: да би непрестано рађала.