Речи, звуци, облици… речи, звуци….

Advertisements

Кад затвориш очи па их опет отвориш

Црвене, велике, са белим круговима, уметнуте код ногу стабла, расту, постају све веће, постају куће-печурке, са тим црвеним туфнавим круговима, и полуокруглим прозорима, и полукружним отворима кроз која може да се уђе. Да уђем? Да, касније ћу. Када обиђем још један круг шумом. Јер – шума ме усхићује и она се налази у свакој мојој причи. Погледам горе, на гране, кад тамо: огледала. Уместо оних јабука које увек цртамо. Само што ова огледала нису округла већ имају облик ромба. У које год да погледаш, свако те привуче. Пошто је почео ветар, огледала на час направе сазвежђа па се поново распрше. Ветар ме подиже јер камење нисам ставила у џепове. Тако се загледах изблиза у један ромб, и познах себе. У следећем сам била нешто другачија. У трећем још више. У четвртом сам се видела с леђа. У петом сам видела себе са десет година, у шестом своју прву трудноћу, у седмом другу, у осмом трећу, у деветом порођаје, у десетом страх од ширине, у једанаестом мене насмејану, у дванаестом ужаснуту… Ја то сад бројим, тад нисам. Слике су правиле буку. Ветар је фијукао. Уплашила сам се да ће ме моја шума повредити. Нисам се плашила да ћу бити угрожена већ да ћу бити изневерена од стране моје шуме. Јер – шума ме усхићује и свака моја прича је у њој. Шума нема име. Како да је замолим да се смири? Да кажем: „Шумо, немој ме изневерити. Буди каква јеси да могу да се вратим кући“? Шта ако је шуму баш брига за мене? Ко сам ја шуми? Сигурно није због мене удомила печурке које израсту у станове за залутале путнике. Сузе су ми потекле зато што сам била толико сама. И очај је обузео моје срце. И све жеље су ишчезле. Чак и страхови. Е, када се то десило, ветар је стао и Сунце је загрлило шуму. Руке су саме пошле ка грани, убрале два огледалца и ставиле их на уши. Светлуцаве минђуше крчиле су мрак. Још два, три корака овом стазицом, па иза оних печурки, и оног стабла, и ето, моћи ћу да се вратим кући.

Ако

Ако можеш да сачуваш главу кад је

сви губе

а оптужују тебе

Ако можеш да верујеш себи кад сви у

тебе сумњају

али им дозволиш да сумњају

Ако можеш да чекаш, а не умориш се од

чекања

или да слушаш лажи, а у њима не учествујеш

Или да те мрзе, а да не даш разлога за

мржњу,

а да ипак не изгледаш сувише лепо, нити

говориш сувише мудро

Ако можеш да сањаш, а да ти мисли не

постану циљ

Ако си у стању да се суочиш са

Тријумфом и

Пропашћу,

а да се према њима понашаш једнако

Ако можеш да гледаш ствари којима си

посветио живот

поломљене, и сагнеш се да их поправиш

похабаним алатом

Ако си у стању да покупиш све своје

победе

и ризикујеш их у једном „крајцарица“,

и изгубиш и пођеш поново од својих

почетака,

а о губитку никад не изустиш ни речи

Ако си у стању да присилиш срце, нерве и

мишиће да ти служе дуго пошто их више

не буде,

и да наставе тако кад у теби ничег нема

осим Воље

која им наређује: „Наставите!“

Ако можеш да говориш са масом, а да не

изгубиш обичност

Ако сви на тебе могу да рачунају,

али нико превише

Ако неопростиви минут можеш да

испуниш

бекством од шездесет секунди:

твоја је Земља и све на њој,

још више – бићеш Човек, сине мој

Радјард Киплинг