Жеље

Не волим препуштања свеопштој атмосфери новогодишњих празника. Не волим подвлачења црте уочи 1. јануара. Не волим безнадежна чекања у хипермаркету. Па шта ћеш онда ту? Аман, човече, имам троје деце, имам обавезу да укључим мозак кад је о новцу реч, што ће рећи: купујем у Темпу без обзира на датум, прилику, повод, прилив плате и хонорара.

Не волим, такође, да изражавам најлепше жеље онима које волим искључиво за Божић и Нову годину. Али волим да то радим свакога дана. Волим да искричава разнобојна светлашца трепере сваке вечери. И волим да се име Божјег сина и чудо његовог рођења спомену сваког јутра. А волим, признајем ипак, много волим мој Београд украшен овако како јесте. Често смо увече ранијих година знали да седнемо у кола и возикамо се и гледамо успут светла како у непознатим прозорима мењају боје, како боје мењају ритам, како пролазимо испод букета вееееликих сјајних пахуља као кроз шпалир флуоресцентног цвећа. Волим, онда, када се вратимо из оваквог провода, јер то јесу проводи, волим да их погледам и кажем у себи: „Част је бити ваша мама.“ Волим што сам скинула метални прслук са стомака, ослободила пупак и јавно рекла о овој части свесно пензионишући скромност. Мислим да је било време.

Сви мени блиски знају какве жеље гајим за њих. Вама, читачи, и често дубоко саосећајни, искричави у мом доживљају вас које пратим, желим све најбоље на свету. Себи? Шта ви желите себи, кажите ми, молим вас. Ја? Ја желим удах пуним плућима, не уздах, и желим да мој мајушни велики син напусти болничко лечење ослобођен сваког бола. И да обиђемо сви заједно још један круг колима градом. О, да – желим да купим џип, обожавам џипове, па да се џипом проводимо. Али да буде црвен! И желим да ове сузе успоставе већ више контролу над собом, што са Новом годином свакако нема везе.

Advertisements

„Црквицу видех сву од злата“, Вилијам Блејк

У свом роману „Доктор Фаустус“, Томас Ман у једном тренутку говори о једној старој немачкој заједници анабаптиста који су живели у Ефрати у Пенсилванији. Пастор те цркве, Јохан Конрад Бајсел, осетио је да у црквеној музици која се на богослужењима изводила недостаје нешто што може да доведе до „испуњења небеског царства“. Стицајем околности, о којима Ман даље прича, Бајсел, чудесно ношен, почиње да ствара сопствену музичку теорију „употребљиву за нарочите сврхе“. За мелодијско средиште сваког тоналитета, Бајсел је поставио трозвук. Научио је да одреди који су тонови господари, а који слуге. Разобличавао је слојеве текста и одређивао који слој припада мајстору, а који слугама. Слуге су били ненаглашени слогови. И, напокон, у служби божјег маестра, дао је упутства за извођење. Чинило се, каже Ман, да је на путу да углазби цело Свето писмо.

Музика из Ефрате била је толико необична, самовољна, испуњена силом која се оглашава само при нарочитим отварањима, да је она практично пала у заборав када се поменута црквица угасила. Али, каже Ман, „донекле легендарно сећање на њу ипак се одржало“, и ево како се она изводила:

„Гласови који су допирали из хора подражавали су нежну инструменталну музику и производили у слушаоцу утисак небеске блажености и побожности. Све се певало у фалсету, а певачи једва да су при том отварали уста, уснама такође нису мицали, што је имало најчудесније акустичко дејство. Звук се, наиме, на тај начин узвијао до таванице просторије за молитву, која није била висока, па се чинило – неслично свему оном на шта су људи навикли, у сваком случају неслично свем познатом црквеном појању – да се тонови одозго спуштају и попут анђела лебде око глава окупљених.“

  Томас Ман „Доктор Фаустус“

Реч, две о речима

Посумњала сам наједном, и сасвим неочекивано, да речи можда уопште нису моје средство. Десило се то пре извесног времена. Повод је био наизглед једноставан. Међутим, има ли једноставних повода? Или сам ја тренутно преозбиљна? Једно сигурно знам, а то је да сам најозбиљнија управо када се чини да се помало играм. А знате ли када се помало играм? Када се осећам слободном у нечијем простору и када осетим да ми ту може бити лепо. Да могу нешто да добијем, такође нешто да поклоним. Кад увидим инстинктом да ту може да кружи размена, лепа размена, која кокетира са изненађујућом радошћу па је то чини још лепшом. Дакле, најозбиљнија сам када ми се игра, а игра ми се кад осетим поверење. И када осетим поверење не размишљам много о речима. А оне умеју бити чудесно својеглаве и могу отићи тамо где оне желе или побећи пре него што их зауставим и одговорим на нечије питање. Или пристанем на нечији предлог. Или… свакаквих има или. И после се питам што нешто нисам речима рекла. Била бих јаснија и било би лепше.

А видите ли, видите ли колико је само апсурда у овим редовима? Прво посумњам да су речи мој елемент, а онда речима размишљам о сумљи! Има овде још парадокса, али нећу туда. Враћам се. Овамо, Тања! Пред огледало! Подигни косу! Погледај са стране! Осмех? Увек! Намигни и договори се више са собом када ћеш да средиш ту своју женску ташну: сјајеви, нотеси, маскара, парфем, омиљене оловке, футроле за телефон… чекај, ох, умало да испустим огледалце…

Ето шта су учиниле речи. Е, боље да заћутим. Јер ако зуцнем још коју реч о њима, оне ће опет дићи нос. И мени ће бити безвезе.

Само ми причај

Тихо ми говори. Немој да шапућеш али дођи до саме границе. И пусти ту реч. Нека ми та реч за тренутак затвори очи. Па настави да причаш. Ја волим када ми причаш. И када питаш. И када одговараш уместо мене. Када показујеш да више знаш. Пусти ту реч. Да ме пољуби. Јер ако то не учини, ја ћу сада умрети. Слушај, то је све због ове музике. Јер све што говориш постаје звук и постаје мелодија. Она је данас молска. И ја сам данас на граници суза. Од миља. И чежње. И нејасног бола. И силе. И потребе да слушам. О ономе што не желим да разумем. Јер ми је тако лепо. Јер се тако осећам безбедно. Тихо ми говори. Заплеши са мном. У овој црвеној соби. Под овим црвеним светлом. И немој се вадити да не знаш. Ја ћу жмурити све време. Окретаћу се у марами од црвеног тила. А онда пустити тихи промукли крик, јер ме је једна од речи ујела и брзо се вратила теби. Тихо ми говори. И дај ми права да вриштим док шапућеш, а док ја допуштам вилици да се тресе и згрченим прстима да не дају да их отвориш јер им је тако лепо. Само ми причај. Само причај и милуј погледом. И чини то тихо. Док се извијам из тила и одлазим у ноћ. Са сузама у очима. И цветом у коси који данас, сем тебе, у целој овој гомили, нико није видео.

Пољубац

У даљини севне беличаста светлост. На трен се појави златасти титрај зато што је на том врату ланчић. Онда наједном настане мрак. Свитац долази ниоткуд и милује кожу изнад медаљона.

Очи се ту отварају. Опет је дан. Па опет у даљини затитра извијени врат,

и једна рука,

која га увија,

тихо,

у мараму од црвене чипке.