Реч, две о речима

Посумњала сам наједном, и сасвим неочекивано, да речи можда уопште нису моје средство. Десило се то пре извесног времена. Повод је био наизглед једноставан. Међутим, има ли једноставних повода? Или сам ја тренутно преозбиљна? Једно сигурно знам, а то је да сам најозбиљнија управо када се чини да се помало играм. А знате ли када се помало играм? Када се осећам слободном у нечијем простору и када осетим да ми ту може бити лепо. Да могу нешто да добијем, такође нешто да поклоним. Кад увидим инстинктом да ту може да кружи размена, лепа размена, која кокетира са изненађујућом радошћу па је то чини још лепшом. Дакле, најозбиљнија сам када ми се игра, а игра ми се кад осетим поверење. И када осетим поверење не размишљам много о речима. А оне умеју бити чудесно својеглаве и могу отићи тамо где оне желе или побећи пре него што их зауставим и одговорим на нечије питање. Или пристанем на нечији предлог. Или… свакаквих има или. И после се питам што нешто нисам речима рекла. Била бих јаснија и било би лепше.

А видите ли, видите ли колико је само апсурда у овим редовима? Прво посумњам да су речи мој елемент, а онда речима размишљам о сумљи! Има овде још парадокса, али нећу туда. Враћам се. Овамо, Тања! Пред огледало! Подигни косу! Погледај са стране! Осмех? Увек! Намигни и договори се више са собом када ћеш да средиш ту своју женску ташну: сјајеви, нотеси, маскара, парфем, омиљене оловке, футроле за телефон… чекај, ох, умало да испустим огледалце…

Ето шта су учиниле речи. Е, боље да заћутим. Јер ако зуцнем још коју реч о њима, оне ће опет дићи нос. И мени ће бити безвезе.

Advertisements

7 thoughts on “Реч, две о речима

  1. A mene ovo asocira na moj slučaj – kada imam sa kim da priča, mogu i da slušam i da ćutim i da pričam, sve kako i koliko treba . Kada nemam takvog sagovornika, ja ćuti ko njaveći ćutoman na svetu.
    Tako na ene deluju reči. I njihovo odsustvo.
    Lep tekst.

      • Видите, моја маленкост је уверена да речи јесу све што имамо и да зато треба стрпљиво трагати и пажљиво бирати речи које ћемо изговорити. Свака појединачна реч има свој „волумен“ и снагу неупоредиво већу и од самих дела. Напросто, читаве психолотерапијске школе, данас најпозваније за највећи корпус психолошких (и психијатријских) проблема засноване су на мерљивој снази (не)изговорених речи, посебно оних које упућујемо себи самима. напослетку, велики Лав Виготски је отворио нову епоху у разумевању неуролингвистике својим теоријским концептом према којем се „мисао остварује у речи“, дакле, не концептом према којем се мисао исказује речима, већ и њима-остварује. НО, добро… Уместо ове академске дискусије можда су прикладнији стохови Ивана В. Лалића у којима казује „Сачувати неизговорено…“ имплицирајући сву специфичну тежину коју у себи носи РЕЧ… која беше на почетку.

        Поздрав,
        срдачно,
        С.Трифуновић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s