„Црквицу видех сву од злата“, Вилијам Блејк

У свом роману „Доктор Фаустус“, Томас Ман у једном тренутку говори о једној старој немачкој заједници анабаптиста који су живели у Ефрати у Пенсилванији. Пастор те цркве, Јохан Конрад Бајсел, осетио је да у црквеној музици која се на богослужењима изводила недостаје нешто што може да доведе до „испуњења небеског царства“. Стицајем околности, о којима Ман даље прича, Бајсел, чудесно ношен, почиње да ствара сопствену музичку теорију „употребљиву за нарочите сврхе“. За мелодијско средиште сваког тоналитета, Бајсел је поставио трозвук. Научио је да одреди који су тонови господари, а који слуге. Разобличавао је слојеве текста и одређивао који слој припада мајстору, а који слугама. Слуге су били ненаглашени слогови. И, напокон, у служби божјег маестра, дао је упутства за извођење. Чинило се, каже Ман, да је на путу да углазби цело Свето писмо.

Музика из Ефрате била је толико необична, самовољна, испуњена силом која се оглашава само при нарочитим отварањима, да је она практично пала у заборав када се поменута црквица угасила. Али, каже Ман, „донекле легендарно сећање на њу ипак се одржало“, и ево како се она изводила:

„Гласови који су допирали из хора подражавали су нежну инструменталну музику и производили у слушаоцу утисак небеске блажености и побожности. Све се певало у фалсету, а певачи једва да су при том отварали уста, уснама такође нису мицали, што је имало најчудесније акустичко дејство. Звук се, наиме, на тај начин узвијао до таванице просторије за молитву, која није била висока, па се чинило – неслично свему оном на шта су људи навикли, у сваком случају неслично свем познатом црквеном појању – да се тонови одозго спуштају и попут анђела лебде око глава окупљених.“

  Томас Ман „Доктор Фаустус“

Advertisements

11 thoughts on “„Црквицу видех сву од злата“, Вилијам Блејк

  1. Nesumnjivo je da muzika može da nam pričini zadovoljstvo, i iskustvo za koje i ne znamo da postoji.
    Ali to nije lako…
    Važi isto pravilo kao i za književnost.
    „U tvrdo uho, ne može da se zabode lepa reč“.

    • Baš tako. I hvala na komentaru jer onog trenutka kada sam objavila ovaj post pomislila sam da možda ovakva vrsta građe nije za blog odn. da će izazvati ravnodušnost u onolikoj meri u kojoj je u meni sve ovo, još na studijama, izazvalo ushićenja. Zamisli tu crkvicu, običnu, sa niskim stropom, sasvim običnu ali koja podrhtava od sile koja se spušta u nju! Pa se čini da je od zlata! I svetli i kad je najveća tama!

    • Ne mogu nikoga da zamislim jer nikada nisam prisustvovala nekom takvom izvođenju kakvo su pomenuti anabaptisti činili. Mislim da toga nigde više nema. Tako da zamišljam samo i isključivo njih. A, možeš li mi reći, mada ću možda ispasti neinformisana i neznalica, ko je Divna Ljubojević?

      • Nađi na youtube, peva duhovne pesme, završila je akademiju, ali se tome posvetila, poslušaj njenu Pesmu nad pesmama.
        Naravno i sve drugo.
        Ne poznajem muziku o kojoj piše ova priča, zato zamišljam onu koju ja volim i koja u meni budi slična osećanja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s