Помало бесна прича

Како би било да сам птица? Не би било нешто да сам птица. Знам себе: ухватила бих се за једну песму и цвркутала би је поново и поново и поново, да човек полуди. Била бих ја једна веома себична птица – која не пристаје лако на туђе жеље. Јок. Ништа од романтике.

Како би било да сам ветар? Дувала бих, фијукала, понекад можда била освежење, некад олуја. Углавном, била бих извор нервозе већине жена јер – мрсим косу како не треба, исушујем кожу и знате већ.

Како би било да сам гитара? Заиста не би било у реду да сам гитара. Зато што би се опирала штимовању. Увек бих снагом свог пркоса издејствовала пуцање жице. Бар једне. О, не бих ја никад била гитара која чарно свира. Ма било би безвезе да сам гитара.

Како би било да сам звезда? О-хо! Види – звезда! Да не претерујем ја мало? Ајд да се вратим па испочетка: како би било да сам звезда и да неком осветљавам пут? Не! Отпада! Јер да сам звезда била бих рушилац сваког изненађења. Зато што бих претерано сјала, ох, каква скромност, и увек откривала све без изузетка.

Како би било да сам ехо? Ма какав ехо! Ја бих враћала речи које нису изговорене, речи које ја хоћу, оне за које ја мислим да треба. Не, не, не бих ја била добар ехо. Знам себе. Јок!

Како би било да сам ово? Како би било да сам оно? Покушала сам, ево, све: и да будем птица, и ветар, и још којешта и све ми је то смешно. И уврнуто и смешно и неизрециво безвезе. То троши, аман схватимо више, то да будемо нешто, неко, ко нисмо заправо ми.

Зато се одричем романтике овог типа и преврће ми се стомак од патетике и сузних прича.

Зато питам: како би било да сам оно што јесам уствари?

Па добро би било да сам оно што јесам. Јако добро би било. Јако добро би било.

Advertisements

Оно што недостаје

Увек недостаје тај део приче, тај детаљ, тај циркон на наруквици. Увек недостаје та још једна боја. Увек је цвет без једне латице. Тај мали недостатак не представља хендикеп већ изазива сету. Увек недостаје тај део игре. Увек је ластиш прекратак или прерано дође вече. Увек је радост умањена нечим што не може да се искаже, а што заправо представља чежњу. Увек та чежња, неописиво мирна, неописиво истрајна, сва неописива, која сваку веселост малчице, тек тонирано, тек овлаш, ублажи. Увек то нешто што покушавамо да сустигнемо, да јасно видимо, што измиче, а што у најбољим, најбољим данима свраћа пажњу на себе. Увек то нешто, то нешто што само по себи говори речима, без злонамерности, тек зачуђено: „Толико мало вредите. Требало би да ме разобличите и објасните, а вас, ево, овде уопште нема.“

Хоћу да досегнем то што недостаје, тај део који целовитости одузима право да буде целина. Хоћу да помилујем то што недостаје, да обучем у пену, да ослушнем и да се пустим низ сиње море… као низ реку… и да видим,

да видим где ћу ја то да одем.

У брду је…

У брду је кућа. У кући је соба. У соби је кревет. У њему дечак. У дечаку страх. У страху милост. У милости сила. У сили спас. У спасу истина. У истини слава. У слави капија. Од злата капија. Она се отвара. Улица светлуца. Од драгог камења. Дрвеће се њише. Са рубинима. Музика је тиха. У њој је слава. У слави истина. У истини сила. У сили милост. У милости страх. У страху дечак. Са кључем у срцу. Прогутао кључ. Па се загрцнуо. И видео све од малопре. Сада стиска ручице. Срце, каже, хоће да му искочи из груди. Ко лудо удара. У соби у кући. У кући у брду. У брду које никоме не дозвољава да до дечака дође и да га избави. Али ја ћу пробати опет: у брду је кућа. У кући је соба. У брду је кућа……