Оно што недостаје

Увек недостаје тај део приче, тај детаљ, тај циркон на наруквици. Увек недостаје та још једна боја. Увек је цвет без једне латице. Тај мали недостатак не представља хендикеп већ изазива сету. Увек недостаје тај део игре. Увек је ластиш прекратак или прерано дође вече. Увек је радост умањена нечим што не може да се искаже, а што заправо представља чежњу. Увек та чежња, неописиво мирна, неописиво истрајна, сва неописива, која сваку веселост малчице, тек тонирано, тек овлаш, ублажи. Увек то нешто што покушавамо да сустигнемо, да јасно видимо, што измиче, а што у најбољим, најбољим данима свраћа пажњу на себе. Увек то нешто, то нешто што само по себи говори речима, без злонамерности, тек зачуђено: „Толико мало вредите. Требало би да ме разобличите и објасните, а вас, ево, овде уопште нема.“

Хоћу да досегнем то што недостаје, тај део који целовитости одузима право да буде целина. Хоћу да помилујем то што недостаје, да обучем у пену, да ослушнем и да се пустим низ сиње море… као низ реку… и да видим,

да видим где ћу ја то да одем.

Advertisements

37 thoughts on “Оно што недостаје

  1. Ne, mislim da si ti cela i bez njega, da većina uzalud provede život u potrazi za tim komadićem jer misle da su samo uz njega celoviti. Kada kažem da bi te upotpunio, to ne znači da bi ti bila „necela“ bez njega, ali da bi te na neki način obojio, obogatio ti dušu..jer ti bi znala to da upiješ 🙂
    Al ga zakompikovah 😉

  2. To je težnja ka idealnom, uvek mislimo da nam neki komadić nedostaje i tragamo za njim jer nas zapravo kopka šta je to. Perfekcija!

  3. Vrlo lepo sročeno.
    Svima nama nešto nedostaje, neki osećaj, trenutak koji smo negde zaboravili, tražimo ga…želim da i ti nađeš to što ti nedostaje i da budeš srećna.

  4. Хоћу да досегнем то што недостаје, тај део који целовитости одузима право да буде целина. Хоћу да помилујем то што недостаје, да обучем у пену, да ослушнем и да се пустим низ сиње море… као низ реку… и да видим,

    да видим где ћу ја то да одем.

    Prelepo…

  5. Зашто је мене овај твој текст асоцирао на Алхемичара?
    Или сам под утиском Алхемичара, па ме све подсећа на њега 😉
    Једном речју – јако лепо описана та потрага за нечим што је ту, само га још нисмо постали свесни 🙂

  6. Odlično Tanja.
    Neću da pametujem, baš me je dotakao tvoj tekst…
    Znaš onu pesmu Partibrejkersa:

    „Hoću da znam kuda vodi ovaj put mene, i život moj
    Čiji je početak, čiji je kraj, i koji to čovek večnu tajnu zna?

    To je „večito pitanje“ koje si i sama postavila na kraju posta:
    „Gde ću ja to da odem?“

    A TO što nedostaje, taj deo celovitosti koji oduzima pravo da bude celina upravo se odlaskom spoznaje…

    Ivo Andrić – Staze
    Citat:

    Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo
    urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.

    Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila.
    Tu se teško i polazi i ide i vraća.

    Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

    U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u životu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik molitveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu stazu koja leči svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u životu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, neviđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu višegradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.

    Još jednom: Bravo Tanja! 🙂

  7. Da li bi se osećala prijatno..da se probudiš jednog dana i da nema nemira….Da ti je ravno. Da svakog bogovetnog dana imaš ono o čemu sanjaš? Jer ono što si bila juče nisi danas.
    Stvari se menjaju.Pa i ti.Zato jesi to u šta si izrasla.
    Ja lično ne želim da znam šta je iza sledeće krivine.Hoću da se iznenadim iznova i iznova.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s