Одјек корака кроз ноћ

Прво направити скицу. То не мора да буде нарочито прецизна скица. Повући пар потеза оловком, угљеном, чим год, чисто да се осете контуре и виде обриси. Има времена за детаљ и боју. Дакле – прво скица.

Онда одредити време у које ћемо ставити скицу. Далеки барок или 2785-та, то зависи од скице. Идеално би било да је то овај тренутак сад међутим тог Сада нема. Кад ухватимо Сада, оно одмах постаје Онда. Време нас увек надигра. Иако се негде суштински додирује са музиком, за разлику од њега музика ради за нас. Дакле – одредити време.

Потом одредити простор у који ћемо сместити скицу и људе са скице јер људе смо нацртали на самом почетку.

Када смо одрадили скицу, одредили време, обликовали простор, тада осмишљавамо радњу. Шта се дешава на скици? Ко су скицирани људи? О чему причају? У кога гледају? Како су обучени, како се носе?

Затим осмислити дијалоге. Просто – радња не може да се обликује тек тако уколико не постоји разговарање. Ту је и варијанта мимике уколико је радња таква (односно простор, односно време, односно скица) да презире речи и реченице.

Затим одабрати музику за најдраматичније моменте. Или за најлабавије, да би их појачала. Музика има силу и она је верна помоћница.

Затим бирати наслов. Успео наслов наговештава атмосферу и на крају опет свраћа пажњу на себе. Наслов је заокружитељ дела. Његов лични печат. Баш као наша имена. Пажљиво бирати наслов.

Затим још једном погледати скицу. Кренути поново па опет испочетка. Прећи путању неколико пута. Кружити оловком кроз мрак. Замишљати траг светлуцавог песка. Опустити рамена. Принети грудима скицу. Али не прилазити прозору. Никако не прилазити прозору. И не затварати очи.

 

Advertisements

Бум

Прво је из видокруга нестао прозор у позадини, онда врата са стране, слика на зиду, руб завесе, сво шаренило собе. Смеђе око било је све ближе. Затим је зеница почела да се шири. Убрзо је црна заменила смеђу. На моменат је било баш као да је пао мрак.

Онда се јавила нека скрама. Нешто између предивне пене и наслага алги на површини мора. С тим што су ове биле претежно беле и нису јој се свиделе.

Онда се разгрнула, сама од себе, та скрама, да би жена прошла. И прошла је, неочекивано лако али без учешћа своје воље.

Онда се простор сузио и жена није могла да дише. Дуго није могла да дише.

Онда се зачуо тресак, прасак. Није ни прасак, већ хитац. Чуо се хитац. Јасно је чула хитац , бум! И ставила је руке, бум!, бум!, на груди,

обе руке,

и притискала јако,

и притискала јако.

Анабел Ли

У царству на жалу сињега мора –

пре много лета то би –

живљаше једном девојка лепа

по имену Анабел Ли; –

и само јој једно беше на уму:

то да се волимо ми.

 

У царству на жалу сињега мора

деца смо били ми,

ал волесмо се више но ико

ја и Анабел Ли, –

љубављу с које су патили жудно

небески анђели сви.

 

И зато, у царству на морскоме жалу,

прадавно ово се зби:

подухну ветар ноћу са неба,

следи ми Анабел Ли;

и дођоше да је од мене однесу

њезини рођаци сви,

у гроб на морском је спустише жалу

да вечни санак сни.

 

Анђеле завист је морила што су

тек упола срећни ко ми:

да! зато само (као што знају

у ономе царству сви)

подухну ветар с неба и следи

и уби ми Анабел Ли.

 

Ал ми надјачасмо љубављу оне

што старији беху но ми –

што мудрији беху но ми –

и слаби су анђели све васионе

и слаби сви подводни духови зли

да икад ми раздвоје душу од душе

прелепе Анабел Ли: –

 

Јер вечите снове, док месец сјај точи,

снивам о Анабел Ли;

кад звезде заплове, свуд виђам ја очи

прелепе Анабел Ли;

по сву ноћ ја тако уз драгу почивам,

уз невесту своју, уз живот свој снивам,

у гробу на жалу, ту лежимо ми,

а море хучи и ври.

Едгар Алан По