„То лице љубави опасно и нежно“

Не умем да пишем песме. Био је једном један замах, предео, лане и рафал. Од тада напросто у мени нема стихова. Или постоје али се преметну у другачији облик онда када ме напусте. Да, то је то: моји су стихови некада срицали песме. Данас пишу приче.

Најчешће су то приче које оговарају речи. Уф, какви лицемери од прича – гунђају на хлеб који једу! Ал ето. Моје приче су искрене па често оговарају речи, мрште се на њихове границе, на њихову честу немоћ и мноштво пропуста које праве.

Често моје приче причају о заносу и управо тада се највише љуте на речи јер се занос и занесеност никада до краја не могу описати.

Оне такође веома често причају о музици и увек, али увек на том месту, увек у средишту те теме, још код виолинског или бас кључа, доживе потпуни пораз. Зато што музика увек успе да исприча више од прозе без обзира што обе истим интензитетом испољавају своје жеље.

Међутим, постоје виртуози који су успели од речи да направе музику. Или да понешто искажу онолико јако колико би и она. Рецимо да је то било:

„Једног зимског праскозорја

у Парку Монсури у Паризу

     У Паризу

     На земљи

На земљи која је звезда“,

када је један од њих, тај један виртуоз питао:

„Шта радиш цурице

С тек убраним цвећем

Шта радиш  девојко

С осушеним цвећем

Шта радиш лепојко

Са увелим цвећем

Шта радиш старице

Са болесним цвећем

Коме нема лека

 

Победника чекам“,

када је тај исти виртуоз шапнуо:

„Кроз хладну зимску ноћ

људина бела јури

људина бела јури

 

То је човек снежни

са дрвеном лулом

велик човек снежни

испред мраза бежи

 

И у село стиже

и у село стиже

видео је светлост

кад је пришо ближе

 

У кућицу једну

ушао је смело

У кућицу једну

ушао је смело

да загреје ноге

да загреје тело

седе на пећ врелу

и очас нестаде

Остала је лула

у великој бари

остала је лула

и цилиндар стари“,

и када је јутрос проговорио,

јутрос, само за мене:

„То лице љубави

опасно и нежно

једне се вечери јави

после предугог дана

Можда је стрелац био

са луком

или свирач

са харфом

Не знам више

Заиста не знам

Знам само

да ме је ранио

можда стрелом

можда песмом

Знам само

да ме је ранио

занавек ранио

из срца крв ми тече

Врела ме сувише врела

љубавна рана пече“,

и када је све што смо овде чули, све своје речи помешао, обојио, одвојио, спојио,

и наставио да пева,

и наставио да јечи,

од речи,

он, добри Превер Жак,

или тај тон којим је Жак заповедио мени…

Да се разоружам.

И да се предам.

 

„Страшне приче“

Већину појава, односа и доживљаја који се не могу представити у границама реалног, доказивог и објашњивог зовемо фантастичним. Фантастично је феномен, појава која се односи на необично, халуцинантно, онострано, имагинативно, неочекивано… Фантастично је увек смештено у реалном или из њега потекне, омеђено је ововременим иако су његове границе простора и времена несагледиво другачије, суштински различите и бескрајно недокучиве. Управо из тих разлога фантастично привлачи, застрашује, опчињава, одбија, заноси, призива и… увек је актуелно. У књижевност је ушло преко легенди и митова, а чињеница да се гнездило у њима говори о вечној човековој чежњи за чудесним и надземаљским или потреби за дочаравањем и појашњењем демонизованог простора у светлу искривљених огледала. Имагинаријум људског духа одувек је плутао по великој води – преблизу да би се видело сопствено лице; предалеко – да би се видело дно. Отуда потреба да се фантастика призива и препричава. Истина и реалност јесте сама површина, сама површина, танка и танана, која може да се прекине чак и ако само умочимо прст.

Фантастика се јавља у сновима, музици, има је у колективном памћењу, личним претпоставкама, искрсава у суженим стањима свести, у машти, душевним болестима, сликарству… и у књижевности. Фантастичне елементе имамо у Хиљаду и једној ноћи, српским народним бајкама, код Жила Верна, Хофмана, Е. А. Поа, Кафке… Међутим, постоји један писац који је своје фантастичне приче писао обрађујући оно што је чуо у народу, у далеком Јапану, у другој половини 19-ог века. Његово име је Лафкадио Херн. Иако рођен у Грчкој, стицајем околности једно време је био у Америци. Био је физички неразвијен и потпуно слеп на једно око. Његов долазак у Јапан поклопио се са отварањем те земље према свету захваљујући цару Меиђиу и његовој реформацији. Херн је у Јапану од тада живео, радио и писао. Иза себе је оставио петнаест томова прича, есеја и записа везаних за своју нову домовину. Постао је, и остао, тумач тамошњег начина размишљања, историје и традиције. Из његовог опуса значајно место заузимају тзв. страшне приче које је уобличавао на основу фабуле коју је од других чуо.  Лафкадио Херн је узео јапанско држављанство, оженио се Јапанком, узео јапанско име Коизуми Јакумо, умро у Јапану 1904-те, а по његовим фантастичним причама снимљен је и чувени омнибус филм.

strah

„Не желећи више да слуша, Секинаи скочи напред са исуканим мачем у руци и размахну оружјем лево и десно према дошљацима. Али три човека уђоше у зид суседне зграде, нестадоше као сенке и…

                                                                      * * * * * * * * *

Овде се прича прекида, а њен наставак постоји само у некој глави која је прах већ вековима. Могао бих да замислим неколико могућих завршетака, али ниједан од њих не би задовољио источњачку машту. Више волим да оставим могућност читаоцу да, сам са собом, закључи какве би даље последице могле да стигну човека који је прогутао туђу душу.“

(Исечак, уједно и завршетак једне од прича из збирке „Страшне приче“ Л. Херна)

Шта се деси када се споје вук, овца, веверица и печурка

Вук је читао „Малог принца“. Толико се ражалостио и унео, толико је све то јако доживео,  да је појео овцу. Утом је наишла веверица. Скакутала је с гране на грану. Све ово се дешавало у шуми. Веверица је хтела да загрли вука. Не знам зашто, а не зна ни она. Тај део остаће вечна тајна. Међутим, вук је био раздражљив. Уосталом, свако ко учини нешто лоше увек је нерасположен. Раздражени Вук је шутнуо веверицу и тако је одгурнуо од себе. Веверица је пала и због бола који је осетила ухватила се ручицама снажно, снажно за једну велику печурку. Утом је печурка, због притиска који је мала произвела својим стезањем, прснула из себе отровни сок. Капљица је упала веверици у уста и веверица је умрла. А пошто је вук тада почео да плаче, можемо рећи да се све некако ипак добро завршило.

Хајде да се чујемо неки други пут

Ево, ништа. Ти? Е па супер. Ја седим, кројим срца од остатака неке тканине. Што се смејеш? Шијем. Молим? Па на руке, што би се рекло. Боцкам, шијем. Не, то не. Зар ти ја делујем као неко ко певуши док ради? Ма да ли? Не, не певушим. Обликујем и цветове од крпица. Лепе цветиће. Шта ће ми? Откуд знам шта ће ми. Треба ми. Молим? Хало! Помери се мало, губиш се. Е, то. Реци сад. Аха. Не, не слушам Ејми Вајнхаус тренутно. Молим? Нисам те лагала, нисмо се разумели. Ејми ми је најблискија. Продужава ми реченице. Али сам забранила себи да је пуштам неко време. Тренутно ме лако патосира. Али не онако као онда кад смо причали о… Приближи телефон. Е, о томе. После Ејми не могу да се дигнем. Не могу да мислим. Не могу да се усредсредим. Не, не пуштај ми то. Озбиљна сам врло сад. Ејми је забрањена на неко време. У паници сам, склони ту музику. Шта?!!! Ма да. Ти то зовеш опасна фаза. Неконтролисано опасна. Празна? Е та ти је добра. Опако празна фаза. Толико празна да не прима ни музику ни тишину. Хало? Јеси ту? Хало!?! Ниси. Добро. Нема везе. Без обзира на испалу, ја ћу ипак рећи још ово, чисто због себе………………………………………….. . Не. Одустајем. Нећу. Ипак нећу. Јер не знам како се то ради – како се описује празна, претећа фаза, а да се саговорник не уплаши. И не побегне. Искрајам још једно срце. И још један цвет. Док далеко, далеко, на самом ободу неба, у оном најдубљем углу назирем како звуци почињу да бриде и полако се обликују у музику. У музику за пењање како већ цар Давид каже у Псалмима. Међутим, све се одвија споро. Јако споро. Претеће споро. Панично споро. Да? Хало? Ма да. Веза се прекинула. Извини, али хајде да се чујемо неки други пут. Ок?

„Записи пред сан“

Крајем X и почетком XI века, у златном добу јапанске културе, живела је Сеи Шонагон дворска дама младе царице Садако. Сеи је посматрала људе и појаве, писала о њима и тако иза себе оставила обимно дело, збирку можемо рећи поетских белешки, названих „Записи пред сан“. Комплетно издање са коментарима има близу 1 100  страна и у њему је 300 записа.

Избор из Сеиних размишљања на неке теме

ОНО ШТО ОСТАВЉА УТИСАК ЧИСТОЋЕ

Порцеланска шољица.

Игра светлости по води док је уливате у неку посуду.

ОНО ШТО ОСТАВЉА УТИСАК НЕЧИСТОЋЕ

Сва избледела одећа оставља утисак нечистоће, поготово она блиставих боја.

ОНО ШТО БУДИ ОДВРАТНОСТ

Наличје неког веза.

Тама у просторији која не оставља утисак велике чистоће.

ОНО ШТО ЈЕ ИЗГУБИЛО МОЋ

Велики брод који је остао на сувом у неком рукавцу за време осеке.

Безначајан човек који прекорева неког послужитеља.

Велико стабло које је ишчупао вихор, па лежи на боку, с корењем у ваздуху.

ОНО ШТО ЈЕ НЕОДОЉИВО

Љупки бели пилићи који још немају право перје и изгледају као да им је одећа мала; гласно пијучући крену за вама на својим дугим ногама, или шеткају уз своју мајку.

ОНО ШТО ГУБИ НА ЛЕПОТИ КАД ЈЕ НАСЛИКАНО

Каранфилић, трешњин цват, жуте руже.

Мушкарци или жене чија је лепота опевана у љубавним романима.

ОНО ШТО ДОБИЈА НА ЛЕПОТИ КАД ЈЕ НАСЛИКАНО

Борови.

Јесења поља.

Планинска села и путељци.

ОНО ЧЕМУ СЕ ДИВИМО

Цветови шљиве покривени снегом.

Лепо дете док једе јагоде.

Једна од Сеиних кратких прича

БИЛА ЈЕ ВЕДРА НОЋ

Била је ведра ноћ, пуна месечине, мало после десетог дана Осмог месеца. Њено Величанство, које је боравило у Царичиној канцеларији, седело је на ивици трема, док јој је Укон но Наиши свирала флауту. Остале дворске даме седеле су заједно, причајући и смејући се, али ја сам остала издвојена, наслоњена на стуб између главног предворја и трема.

– Због чега сте тако тихи, рече Њено Величанство. – Реците нешто. Тужно је када ви не проговарате.

– Загледала сам се у јесењи месец, одговорих.

– О, да, примети она. – То је баш оно што је требало да кажете.

Одломак из Сеине исповести којом заокружује своје „Записе пред сан“

ПОСТАЈЕ ТАКО МРАЧНО

Постаје тако мрачно да једва могу да наставим писање, а мој кист се сасвим истрошио. Ипак, хтела бих да још нешто додам пре него што завршим.

Ове сам записе писала код куће, кад сам имала довољно времена за себе, и мислила да нико неће приметити шта радим. Ту је записано све што сам видела и осећала. Пажљиво сам скривала ову књигу… али сада сви знају за њу, и то је последње што сам очекивала… Како моји повремени немарни записи уопште могу да се пореде са многим значајним књигама нашег времена? Али читаоци су рекли да треба да се поносим својим делом. То ме је јако изненадило, иако можда и није тако необично што им се допада, јер, као што се види из мојих записа, ја сам особа којој се свиђа оно од чега други људи зазиру, а презирем ствари које они воле.

Шта год људи мислили о мојој књизи, ипак жалим што је икад угледала светлост дана.

  Сеи Шонагон