Хајде да се чујемо неки други пут

Ево, ништа. Ти? Е па супер. Ја седим, кројим срца од остатака неке тканине. Што се смејеш? Шијем. Молим? Па на руке, што би се рекло. Боцкам, шијем. Не, то не. Зар ти ја делујем као неко ко певуши док ради? Ма да ли? Не, не певушим. Обликујем и цветове од крпица. Лепе цветиће. Шта ће ми? Откуд знам шта ће ми. Треба ми. Молим? Хало! Помери се мало, губиш се. Е, то. Реци сад. Аха. Не, не слушам Ејми Вајнхаус тренутно. Молим? Нисам те лагала, нисмо се разумели. Ејми ми је најблискија. Продужава ми реченице. Али сам забранила себи да је пуштам неко време. Тренутно ме лако патосира. Али не онако као онда кад смо причали о… Приближи телефон. Е, о томе. После Ејми не могу да се дигнем. Не могу да мислим. Не могу да се усредсредим. Не, не пуштај ми то. Озбиљна сам врло сад. Ејми је забрањена на неко време. У паници сам, склони ту музику. Шта?!!! Ма да. Ти то зовеш опасна фаза. Неконтролисано опасна. Празна? Е та ти је добра. Опако празна фаза. Толико празна да не прима ни музику ни тишину. Хало? Јеси ту? Хало!?! Ниси. Добро. Нема везе. Без обзира на испалу, ја ћу ипак рећи још ово, чисто због себе………………………………………….. . Не. Одустајем. Нећу. Ипак нећу. Јер не знам како се то ради – како се описује празна, претећа фаза, а да се саговорник не уплаши. И не побегне. Искрајам још једно срце. И још један цвет. Док далеко, далеко, на самом ободу неба, у оном најдубљем углу назирем како звуци почињу да бриде и полако се обликују у музику. У музику за пењање како већ цар Давид каже у Псалмима. Међутим, све се одвија споро. Јако споро. Претеће споро. Панично споро. Да? Хало? Ма да. Веза се прекинула. Извини, али хајде да се чујемо неки други пут. Ок?

Advertisements

33 thoughts on “Хајде да се чујемо неки други пут

  1. To je ona faza: Okreni nulu – ništa te ne čujem, pa čak i sebe… ponekad.
    Međutim…
    Ako se sagovornik uplaši, i pobegne nikad neće shvatiti suštinu skrojenog i sašivenog.
    Važno je, zbog sebe, kao što si i sama rekla ne odustajati.
    Ti vrlo dobro znaš kako se opisuje ta faza.
    Na kraju se nazire muzika.
    Lep post Tanja.
    Pozdrav! 🙂

  2. Ne vredi krpiti, niti se iscrpljivati necim sto gubi smisao. Osim ako nisi trenutno preosetljiva, pa preuvelicavas stvari. Zelim ti brz rasplet. 🙂

  3. Сваки креативан рад је добар кад се нађемо у тој празној фази. А где ћеш лепше кад од рестлова – нечега што никоме не треба и ничему не користи – направиш нешто нежно, лепо, нешто што измами осмех?
    Ем се ти боље осећаш, ем се добро осећа и онај коме то поклониш, а опет, рестловима си вратила смисао, удахнула им неки нови живот, имају сврху, нису одбачени…
    Тако је и са нама и нашим животима, фазама. Мало је потребно да им се удахне нови живот, мало је потребно за неки нови ветар у једра… А они око тебе који то не схватају, који немају стрпљења да сачекају или помогну да прави ветар стигне до твојих једара и лађу погура ка светлу, бојама и сунцу, знаш, можда им и није место у твој близини… Да ли нам, заиста, требају они које уплаши једна празна фаза?

    Лепа прича, баш лепа.

  4. Čini mi se da je tvoj komentar napisan sa više nadahnuća nego moja priča. Nekako je i on priča za sebe. Prijalo mi je da ga pročitam. I to više puta. Mnogo hvala na pažljivosti i iskrenosti!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s