Шта се деси када се споје вук, овца, веверица и печурка

Вук је читао „Малог принца“. Толико се ражалостио и унео, толико је све то јако доживео,  да је појео овцу. Утом је наишла веверица. Скакутала је с гране на грану. Све ово се дешавало у шуми. Веверица је хтела да загрли вука. Не знам зашто, а не зна ни она. Тај део остаће вечна тајна. Међутим, вук је био раздражљив. Уосталом, свако ко учини нешто лоше увек је нерасположен. Раздражени Вук је шутнуо веверицу и тако је одгурнуо од себе. Веверица је пала и због бола који је осетила ухватила се ручицама снажно, снажно за једну велику печурку. Утом је печурка, због притиска који је мала произвела својим стезањем, прснула из себе отровни сок. Капљица је упала веверици у уста и веверица је умрла. А пошто је вук тада почео да плаче, можемо рећи да се све некако ипак добро завршило.

Advertisements

29 thoughts on “Шта се деси када се споје вук, овца, веверица и печурка

      • Hepi end za koji kažeš da je skoro uspostavljen, ja vidim samo u pokajanju vuka. To je vukov hepi end. Ako ga je smrt veverice bar malo uznemirila, to je onda jako dobro. Na putu je da se menja.

  1. Lančana reakcija … skoro kao u Simpsonovima kad medvedu vrac ne da da pojede Homera pa on besan sutne lisicu 😀

  2. Hoću reći da je verovatno vuk to sanjao, pa sad opet plače – što je dobro za njega, jer mala veverica je definitivno umrla, ovca pre nje, a Wojciech od lešnika pomisli da su pečurke pa zamalo da slomi zub. 🙂

  3. Lik do lika. Skoro, pa prava slika i prilika u čudnoj šumi.
    Nego ovca, što se ona skitara po šumi?
    Veverica sa pretežnim socijalnim ja. Nije joj trebalo toliko čitanje popularne psihologije.
    Pravila postoje.
    Sjajno si ovo smislila i napisala.

    • Pokušaću redom: šuma jeste čudesno čudna; Mislim da vuk nije pojeo ovčicu u šumi nego da je posle došao tamo (možda se varam); to „socijalno ja“ stvarno nisam razumela šta znači, veverica je dobrica, i naivna, i nežna; ne znam da li je čitala popularnu psihologiju (ja je čitam još manje); da pravila postoje – u potpunosti se slažem; a za kompliment na kraju komentara veliko, veliko hvala! 🙂

  4. Dogodi mi se da ne znam zašto sam nešto napisao. Onako, čujem neki orkestar u glavi, ali skroz neka buka, i onda se suzafon izdvoji iz te cjeline i ja napišem nešto veselo. A ono bio pogrebni marš! Mrzi me to priznati, ali češće ne znam nego što znam zašto sam nešto napisao. Kad poslije krenem čitati to napisano, što opet nije baš često, kao da se sjetim nečega što je bilo pa makar to i ne bilo.
    Lakše je kad čitam tuđe. Tu uvijek nađem neki razlog zašto je nešto napisano. Svoj, jasno. ‘Ne znam zašto, a ne zna ni ona. Taj deo ostaće večna tajna.’
    🙂

  5. Suština je ko i u kom trenutku posmatra i analizira događaj. Recimo da je veveričina porodica naišla baš u tom trenutku – rekli bi – o kako saosećajan vuk. Samo tren ranije da su videli, rekli bi – o, kakav zlotvor… Sve je u očima posmatrača. Ili u pravom trenutku. Mnogo mi se svidela priča…

    • Baš tako. Sve je u tome ko igra koju ulogu i ko je s kim povezan u tome. Poražava me to što ljudi najčešće posmatraju (čitaj: sude) na nivou osećanja. To radimo svi. A stvari su dublje, dublje, mnogo dublje. Kako ptolaze dani od kada sam napisala i objavila ovu priču, nekako, opet ne bih da mi se sudi, sve više volim vuka. Niko nije slučajno to što jeste. Ali ako se pokaje – ima prava na milost. Verujem da bi i pokojna veverica to isto rekla. Samo možda nežnije nego ja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s