„То лице љубави опасно и нежно“

Не умем да пишем песме. Био је једном један замах, предео, лане и рафал. Од тада напросто у мени нема стихова. Или постоје али се преметну у другачији облик онда када ме напусте. Да, то је то: моји су стихови некада срицали песме. Данас пишу приче.

Најчешће су то приче које оговарају речи. Уф, какви лицемери од прича – гунђају на хлеб који једу! Ал ето. Моје приче су искрене па често оговарају речи, мрште се на њихове границе, на њихову честу немоћ и мноштво пропуста које праве.

Често моје приче причају о заносу и управо тада се највише љуте на речи јер се занос и занесеност никада до краја не могу описати.

Оне такође веома често причају о музици и увек, али увек на том месту, увек у средишту те теме, још код виолинског или бас кључа, доживе потпуни пораз. Зато што музика увек успе да исприча више од прозе без обзира што обе истим интензитетом испољавају своје жеље.

Међутим, постоје виртуози који су успели од речи да направе музику. Или да понешто искажу онолико јако колико би и она. Рецимо да је то било:

„Једног зимског праскозорја

у Парку Монсури у Паризу

     У Паризу

     На земљи

На земљи која је звезда“,

када је један од њих, тај један виртуоз питао:

„Шта радиш цурице

С тек убраним цвећем

Шта радиш  девојко

С осушеним цвећем

Шта радиш лепојко

Са увелим цвећем

Шта радиш старице

Са болесним цвећем

Коме нема лека

 

Победника чекам“,

када је тај исти виртуоз шапнуо:

„Кроз хладну зимску ноћ

људина бела јури

људина бела јури

 

То је човек снежни

са дрвеном лулом

велик човек снежни

испред мраза бежи

 

И у село стиже

и у село стиже

видео је светлост

кад је пришо ближе

 

У кућицу једну

ушао је смело

У кућицу једну

ушао је смело

да загреје ноге

да загреје тело

седе на пећ врелу

и очас нестаде

Остала је лула

у великој бари

остала је лула

и цилиндар стари“,

и када је јутрос проговорио,

јутрос, само за мене:

„То лице љубави

опасно и нежно

једне се вечери јави

после предугог дана

Можда је стрелац био

са луком

или свирач

са харфом

Не знам више

Заиста не знам

Знам само

да ме је ранио

можда стрелом

можда песмом

Знам само

да ме је ранио

занавек ранио

из срца крв ми тече

Врела ме сувише врела

љубавна рана пече“,

и када је све што смо овде чули, све своје речи помешао, обојио, одвојио, спојио,

и наставио да пева,

и наставио да јечи,

од речи,

он, добри Превер Жак,

или тај тон којим је Жак заповедио мени…

Да се разоружам.

И да се предам.

 

Advertisements

21 thoughts on “„То лице љубави опасно и нежно“

  1. Ne treba se ljutiti na sebe, treba uživati u pisanju. A inspiracija je nestalna, pa nekad ide lakše, a nekad teže. Verujem da se s tim suočavaju i najveći.

    • Naravno. S tim što se ja na sebe ni malo ne ljutim, na reči se ljute moje priče, ponekad. Ponekad ne. Odvajam to. Inače, tvoji komentari mi znače i raduju me. Hvala ti. 🙂

      • Nisam doživela kao da si nešto pogrešno shvatila već kao da si nešto dopunila. A takve dopune meni mnogo znače. Blogove shvatam kao razmenu i pomoć pri ličnom rastu. Ti doprinosiš mom i to je prava stvar. 🙂

    • Napišem lep komentar kao odgovor na tvoj i sve mi se lepo obriše. Pa išutiraću ovaj kompjuter i gotovo. Sad treba opet, a to nije to. Htela sam da kažem da ni ja nisam naročito sklona Preveru. U stvari, francuska književnost nije mi nešto generalno bliska. Znaš da su mi Nemci i Japanci najbliži kada je proza u pitanju, a pesnici Mika Antić i Lorka. Čudni spojevi, zar ne? Međutim, dođoh sticajem okolnosti do nekoliko zbirki Preverovih pesama različitih prevodioca i htedoh da vidim šta sam to nekad čitala, šta propustila i kako sada čitam nešto što sam nekad čitala. Najednom sam shvatila da neke Preverove pesme kojih sam se podsetila, i ovde citirala, mogu da posluže kao reči za sliku koju već neko vreme nosim u sebi. Naprosto, jedino je tako mogla biti napisana ova priča. Ako je priča. Više mi ni forme nisu jasne. Sve se smešalo. Ma… komentar bi bio jasniji da se u prvoj fazi nije izbrisao. Ili si to ti zahtevan neki lik pa hoćeš da ti se ponavlja iz početka. 🙂 Kako god, eto vidiš, eto vidiš šta su reči: ne mogu se ponoviti dva puta na isti način. Kao i tonovi. Dakle, još jedan dokaz da su nastale iz muzike i da sve ono što sam napisala na stranici O meni i te kako stoji. 🙂

  2. Hvala na lepom postu i podsećanju na Prevera.
    “…управо тада се највише љуте на речи јер се занос и занесеност никада до краја не могу описати.“
    Lepo rečeno. Ako u reči upletemo matematiku, onda bismo mogli da pretpostavimo da se bar asimptotski mogu približiti (reči opisu…). A ti umeš da približiš te dve stvari… 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s