Плава постељина

Последњих вечери, кад легнем да спавам, увек се деси нешто наизглед чудно. Али пре тог чудесног чуда, иде познати редослед ствари – помислим на дан који је сад већ иза мене, саберем обавезе које чекају сутра, пољубим децу, издоговарамо се. Погасимо светла. Претходно проверимо да ли су закључана врата. Онда се двоје старијих дошаптавају, пре него што оду у своје собе, тако у мраку, док полако лудим јер је већ одавно требало у кревет. Увек окренути једно другом, и некако довољни, различити, а довољни. Одвојени и привржени највише на свету. Тада се најмлађи прилично растужи. Тачније – опет се растужи. Пошто се осети одбаченим, мада уопште није о томе реч. Другачији су односи. И нормално је да их не разуме. Тада ми довикне из своје собе да дођем јер има да ми исприча нешто. Дођем, и он каже: „Причај.“ „Па ти си звао мене.“ „Мама…“ „Добро. Хоћеш да ти причам…“ „Причај ми какав сам био када си ме родила, а ја имао 800 грама. Јел то мало за бебу?“ „То је јако мало за бебу.“ „Значи, ја збрисо три месеца раније.“ „Тако некако“, смејем се и грло ми постаје малчице суво. „Значи, опет пита, милионити пут се исти разговор води, „био сам мали и болестан.“ „Јеси. Али си био борац и све си победио. И ја сам ти увек веровала“,  – и кад су сви одустали, то нисам рекла. „А јел си и ти борац, пошто сви кажу да смо ти и ја исти?“ „Јесам. Али када се препустим онда баш и не. Јер не желим.“ Шта си сад рекла?“ „Није важно. Ћао.“ „Чекај још мало!“ „Ћао!“ Изађем одатле. Ужурбано. Не желим да се сећам. Не то. Одлазим у свој кревет. Тада убрзо почиње да се спушта тишина, али другачија од свих тишина од пре. То је оно за шта сам рекла да је наизглед чудно. Та тишина појача чежњу која је треперила целога дана, која би, с времена на време, песницом ударила у дно стомака сабијајући у камен све иза дна. Некад јој побегнем. Некад надјача. Дан је то. У мраку се ипак боље уоче ствари које светле. Дакле, дошла је ноћ и чежња се јасније види. Чудан јој је ход. Гега се мало. И говори баш онако како сам желела да буде: помало успорено, небучно, обожавам то, путено, са неком вољом у гласу коју нисам упознала скроз али због које се смејем и имам радост. Последњих вечери… обавезно се окренем на леви бок. Никад нисам спавала тако. И причајући о некој десетој теми, чежња открије покривач и легне ту, лицем ка мени, као да је то најнормалнија ствар на свету. Некад ми се прикраде иза леђа и стави ме у крило. То уради кад осети да дрхтим од зиме. Тако ме греје. Онда ме окрене себи и тада наступи физички доживљај присуства тела. Само под погледом. И само погледом. Тада руке спустим на лице чежње и изгубим глас. Све застане. Јер смрт почиње да махнита. Поглед чежње је зове из мене, прикован, предан скроз, поглед што апсолутно води јер је апсолутно поведен. И изриче забрану моме лицу да се примакне ближе баш да се глас још не би вратио. Утом долази једна центрирана сила која то некако прекине, управо у тренутку кад глас објави себе негде на рубу слике. Сила долази из тог истог лица и из истог погледа чежње. И тада знам да ме још јаче воли. Јер видим да са мном уме. Шапне ми:“Спавај.“ „Али…“ „Спавај.“ Тако полако утонем у сан, спокојна да неће отићи целе ноћи, да ће се искрасти пред зору, тек тад. Понекад, понекад направи плави шатор за нас. Увучемо се унутра и тада ми прича приче. Све што каже, ја схватам озбиљно, постављам хиљаду питања и хиљаду потпитања, и заспим одједном, са осмехом, у сред реченице. А синоћ, синоћ се десило одједном све: и поглед, и глас, и махнитост, и шатор, и прича, и руке, и лице, и један врло болан ујед, само један, све то, неиздрживо све, у свеједности. Све то је одузимало сан. А шапат, који је од почетка шаптао „Спавај“, и понављао „Спавај“, и миловао „Спавај“, само је сну одвлачио пажњу. Можда се уплашио да ћу, ако заспим, да одем. Ма какви! Не бих отишла ни у сну!

Пољубац без додира

Трајање безумне потребе да се победи тело и свака граница; трајање исте такве потребе за физичким додиром што се спушта из астралних простора; тај игроказ, тај вакум, ТО кад обузме – сваки разум се губи. Разум тад скроз заборављам. Престижем га. Разум није дорастао овоме… овом трајању. А трајање… оно поништава границу. Подиже ме и разбија у васиони. Али чини и да истовремено останем иста, ја, телесна и осетљива. Оно… Не, није дорастао овоме… То трајање, због кога престајем да мислим, због кога чело спуштам на колена и заривам зубе у месо, због кога ми дрхти вилица и сви звуци умиру… Претвори ми то лудо, безумно трајање у чекање које има чаробност и сјај и усхит и исход. Упркос законима тог трајања који су разуму непојмљиви. Пробуди се изнад мог кревета. Уједи моју реч. Пссссст… ово не сме нико да зна: сећаш се оног што се није догодило? Стајали смо и причали сасвим мало удаљени од тих људи. Твој поглед је прекинуо моју реченицу и поглед је шапнуо:“Желим да те пољубим.“ „Већ јеси.“ Затим је поново спустио пољубац на моје усне. Тај поглед. Док си ме засмејавао и док сам у делићу неба видела своје лице, у твојим рукама, над водом… док смо причали неке обичне приче… твој поглед је поново спустио пољубац на моје усне… и рекла сам:“Немој. Сви ће да виде.“ Смејао си се. „Разговарамо, Тања, само ТО виде.“ Баш си се смејао, и ја сам крајичком ока у делићу неба угледала твоје руке око мојих рамена, како ме штите, да не заплачем као дете. Тада си казао:“Дођи“, и повео ме. Претходно си затворио очи и тако ходао са мном. Све до обале мора. А ја сам ноктима направила ране на твом длану. Све због оног трајања. Страшно сам се уплашила да ће све да прође. Тада си ме увео у собу од борова, са лампом од једне трепераве звезде. Тада си се цео окренуо овде. Тада је један промукао звук изашао из мене и разоружао твоје прсте и њима си понављао све до сада изговорене реченице. Снагом пред којом сам узмицала, зато што сам уживала у узмицању, да бих била привучена јаче, да би бестелесни додир осетила силније, да би свака наредна реченица од прстију чинила безумље стварнијим, и стварнијим, и стварнијим… и да би апсолутна али сасвим привидна пасивност заправо постала… – заустављено трајање. Претвори ми то тешко и лепо и лудо трајање у усхит и исход. Оно што помислиш ти, то јесам ја помислила без обзира на неке разлике у сценографији, репликама, тоновима. Учини да свест о граници буде побеђена. Допиши ову причу. Заокружуј трајање. На начин који потврђује да је безумље сасвим у реду, да оно иза сасвим постоји, да јесте могуће, да смо оне вечери заиста били прво на тераси, а онда сишли до обале, да си тамо наредио мојим рукама, у најнежнијем безумљу, да се спусте на стену и да тако остану, и да се и сада вантелесна чаролија сасвим сигурно догађа… Разгрни те алге од речи. Допливај. Довољно ме негде већ знаш, зато што увек некако установиш где сам, и зато што те чујем и онда када сам сигурна да те нисам позвала, као што те нисам звала да уђеш у трајање. То си учинио сам. Тако се оно и створило. Тако је и дошло до приче.

 

Чежња, занос, смрт и усхићење

Шапат је додирнуо мој образ, онда се на кратко одмакао јер је реченица била дужа и учинило ми се да је нисам разумела. Онда је поново додирнуо мој образ, тај шапат, и навео моју главу да се нагне у страну. Усмеравао је, водио и задобио апсолутну моћ. Тај шапат. Који је моје очне капке навео да се спусте, навео моје трепавице да се споје не би ли видела велику воду. Тада сам чула из себе звук сличан оном који галеб испушта док узлеће. Шапат је шаптао. Шапат је паралисао. Владао. Волео. У најјачој тихости среће. Тада се исти галеб опет чуо, само јаче. Све је то долазило из самог дна мене. Чула се и јека. И рика. И нарицаљка. И хук таласа. И прштање стене. Тада се галеб огласио трећи пут. И море ме је избацило на обалу. И тамо је владала тишина. И тамо није било руку које шапућу. И ја сам кренула назад. И моје дно је јецало. И галебови, хучање, таласи, будили су се и плакали. И вукли ме. И ја сам рукама стезала ваздух да би ме руке од шапата вратиле тамо. Да би ми руке од шапата причале приче. Да би било поново онако силовито и лепо. Да би после урањања опет изронила. Да би се галеб опет јавио. Да би се пуцањ чуо. Да би на камењу заспала и пробудила у новом тихом јутру у ком би ме шапат повео у нови круг, до новог дна, око планете Земље.

Зелена шума

И ако мислиш да си све рекао – пиши. И ако мислиш да немаш шта да кажеш – пиши.  И ако мислиш да не умеш да пишеш – пиши. И ако не препознајеш себе док пишеш – пиши. Не престај да пишеш. А писати можеш речима, сликама, спајањем комадића сломљеног огледала, аранжирањем цвећа… већ смо причали о том. Ви и ја. И чини ми се да сте ви више рекли, да сам ја била случајни субјект, насумично одабран да започне тему. И да сам и сада то. Што уопште није важно. Уопште није важно ко је шта први рекао. Важно је да се говори – на какве год начине; да се пише – на какве год начине; да се не зароби оно што најчешће зовемо реч. Јер ако се зароби реч, она може сасвим лако, ма како леп појам да представља, постати врло љута. Па може убрзати неке процесе у нама и почети да умножава ћелије. И створити канцере. И дозвати смрт. И претити ноћу. Кезити се дању. Јер јој нисмо дозволили слободу. Јер јој нисмо дали да изађе из нас. Јер смо свом телу доделили улогу затвора, поправне установе, о, не, а себе произвели у чувара са кључевима од гвожђа и рђе. Нећемо то. Зар не? Зато пиши. Да ли знаш шта бих волела? Волела бих да сам лотос, да пишем тако што клизим површином мочваре, а да ти уградиш музику у слику, а ти, ти да осликаш слику, а ти, тесаре, ти да направиш рам, а ти, ти да обојиш рам, а ти, ти да је изложиш, а ти, ти девојко, да о њој говориш на вечери посвећеној неком новом виду стварања, негде у шуми, тамнозеленој, где се свици јављају увече и лете над главама деце правећи кругове од светла. Ја сада морам да идем тамо. Иако је прича недовршена. Иако се још ништа нисмо договорили. Иако нисмо направили план. Идем сама. Морам сад. Јер ће у противном један силовити јаук разорити моје тело и одузети ми глас и ја онда више никада нећу моћи да ходам, да правим облике, грлим своју децу и водим љубав под звездама. Идем ја сад, идем брзо у зелену шуму, идем да пустим глас, да тако напишем једну нову причу док ми живо грање расплиће прсте са груди… тражећи моје срце. И ја ћу да га дам.

О начинима причања прича

Прича се може испричати на разне начине. Може се испричати сликом, може мозаиком, може музиком, речима, покретом. Како још може? Може валцером. Може бубњем и даирама. Саксофоном. Трубом. Може лепезом. Прича се може испричати стиховима. Делити на строфе. Може дијалогом. Може монологом. Уском хаљином. Лептир машном. Дубоким деколтеом.  Кармином. Ћутањем. Прича се може испричати променом распореда у стану. Може се испричати уређивањем баште. Пресађивањем цвећа. Читањем старих лексикона такође се може испричати. И посматрањем других како причају. На много, много начина се прича може испричати. И сваки је дозвољен. Сваки важи. Чак и онај који настоји да убије причу – реч је о намерном фалшу једног члана оркестра. Међутим, и он је, тај што је, рецимо, свирао хорну, испричао причу. Његова прича говори о смрти приче. Смрт приче која се управо родила – какав парадокс, али стварно! Прича се може испричати свакојако, али увек недостаје нешто, нешто… Ох, драге приче! Да ли ће доћи дан када ћете ви рећи коју реч уместо нас? Јер о великој разлици је овде реч. Знате, ми имамо границе, а ви, ви приче, ви долазите са неких других страна иза којих је бескрај, иза којих су даљине којима врло често не припадамо. Јер се одавде, оно што се тамо прича, заиста веома слабо чује.