Чежња, занос, смрт и усхићење

Шапат је додирнуо мој образ, онда се на кратко одмакао јер је реченица била дужа и учинило ми се да је нисам разумела. Онда је поново додирнуо мој образ, тај шапат, и навео моју главу да се нагне у страну. Усмеравао је, водио и задобио апсолутну моћ. Тај шапат. Који је моје очне капке навео да се спусте, навео моје трепавице да се споје не би ли видела велику воду. Тада сам чула из себе звук сличан оном који галеб испушта док узлеће. Шапат је шаптао. Шапат је паралисао. Владао. Волео. У најјачој тихости среће. Тада се исти галеб опет чуо, само јаче. Све је то долазило из самог дна мене. Чула се и јека. И рика. И нарицаљка. И хук таласа. И прштање стене. Тада се галеб огласио трећи пут. И море ме је избацило на обалу. И тамо је владала тишина. И тамо није било руку које шапућу. И ја сам кренула назад. И моје дно је јецало. И галебови, хучање, таласи, будили су се и плакали. И вукли ме. И ја сам рукама стезала ваздух да би ме руке од шапата вратиле тамо. Да би ми руке од шапата причале приче. Да би било поново онако силовито и лепо. Да би после урањања опет изронила. Да би се галеб опет јавио. Да би се пуцањ чуо. Да би на камењу заспала и пробудила у новом тихом јутру у ком би ме шапат повео у нови круг, до новог дна, око планете Земље.

Advertisements

24 thoughts on “Чежња, занос, смрт и усхићење

  1. Ponekad se pitam da li si ti žena ili školjka?
    Sve jedno je, dok nam ovakve bisere serviraš!
    Prelepo!
    Pozdrav! 🙂

    • Sviđa mi se ovo – poezija u prozi. Tako nekako s vremena na vreme bude. Strašno sam se uplašila nečega: a to je upravo ta otvorenost do dna. Pitam se da li je ta otvorenost preterano otvorena, da li to smem sebi da dozvoljavam. S druge strane, ja drugačije ne mogu. Ne umem, šta li. Zato otprilike na svakih desetak dana donosim odluku da ne objavljujem ništa više u kategoriji „Moje stvari“. I uvek napišem novu priču koju jedva čekam da pročitate. Mora se naći granica. Mislim da ja to ne znam. Nije mi neko veče. Baš nije. Sad je vreme za pisanje. Pisala sam sinoć, i preksinoć. Večeras nikako ne. Spustila sam rampu. I – mnogo mi se sviđa ono Tanja(tg). Ti si veliko srce! 🙂

      • Pa prvo me je ponio ritam, za početak, ugrubo, onaj životni – šapat stvaranja, krik rađanja, zatim buka življenja (iz samog dna), pa krik umiranja, pa opet – šapat stvaranja. Krug postojanja. Poezija sama.
        Onda, unutar tih intervala ti kontrapunktovi: „dodirnuo-odmaknuo-dodirnuo, naveo glavu na otklon pa je usmeravao… zatvarao kapke da bi videla… vladao-voleo… tihost sreće-jeka (rika, naricaljka, huk, prštanje)… nebo-obala-dno… pucanj-tiho novo jutro“ – samostalne ali istodobne glazbene linije. Višeglasje, melodija i ritam, sve skupa harmonija. Glazba. Poezija, nego što da jest! Tanja(tg)? Pa „Reči, zvuci, oblici“. 🙂

  2. Čežnja, zanost, smrt i ushićenje, čežnja, zanos, smrt i ushićenje, čežnja, čežnja, čežnja…… Da, Neno, samo što bih ja rekla – anđeo. Nije ih bilo više.

    • I know that. And I feel that you know that I know that. But wouldn t be really nice to tell me your name. I mean, God s children doesn t scare anyone. You don t think that? Btw, I did n wrote about suicide, I wrote about orgasm and deep, very deep love which I expected.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s