Пољубац без додира

Трајање безумне потребе да се победи тело и свака граница; трајање исте такве потребе за физичким додиром што се спушта из астралних простора; тај игроказ, тај вакум, ТО кад обузме – сваки разум се губи. Разум тад скроз заборављам. Престижем га. Разум није дорастао овоме… овом трајању. А трајање… оно поништава границу. Подиже ме и разбија у васиони. Али чини и да истовремено останем иста, ја, телесна и осетљива. Оно… Не, није дорастао овоме… То трајање, због кога престајем да мислим, због кога чело спуштам на колена и заривам зубе у месо, због кога ми дрхти вилица и сви звуци умиру… Претвори ми то лудо, безумно трајање у чекање које има чаробност и сјај и усхит и исход. Упркос законима тог трајања који су разуму непојмљиви. Пробуди се изнад мог кревета. Уједи моју реч. Пссссст… ово не сме нико да зна: сећаш се оног што се није догодило? Стајали смо и причали сасвим мало удаљени од тих људи. Твој поглед је прекинуо моју реченицу и поглед је шапнуо:“Желим да те пољубим.“ „Већ јеси.“ Затим је поново спустио пољубац на моје усне. Тај поглед. Док си ме засмејавао и док сам у делићу неба видела своје лице, у твојим рукама, над водом… док смо причали неке обичне приче… твој поглед је поново спустио пољубац на моје усне… и рекла сам:“Немој. Сви ће да виде.“ Смејао си се. „Разговарамо, Тања, само ТО виде.“ Баш си се смејао, и ја сам крајичком ока у делићу неба угледала твоје руке око мојих рамена, како ме штите, да не заплачем као дете. Тада си казао:“Дођи“, и повео ме. Претходно си затворио очи и тако ходао са мном. Све до обале мора. А ја сам ноктима направила ране на твом длану. Све због оног трајања. Страшно сам се уплашила да ће све да прође. Тада си ме увео у собу од борова, са лампом од једне трепераве звезде. Тада си се цео окренуо овде. Тада је један промукао звук изашао из мене и разоружао твоје прсте и њима си понављао све до сада изговорене реченице. Снагом пред којом сам узмицала, зато што сам уживала у узмицању, да бих била привучена јаче, да би бестелесни додир осетила силније, да би свака наредна реченица од прстију чинила безумље стварнијим, и стварнијим, и стварнијим… и да би апсолутна али сасвим привидна пасивност заправо постала… – заустављено трајање. Претвори ми то тешко и лепо и лудо трајање у усхит и исход. Оно што помислиш ти, то јесам ја помислила без обзира на неке разлике у сценографији, репликама, тоновима. Учини да свест о граници буде побеђена. Допиши ову причу. Заокружуј трајање. На начин који потврђује да је безумље сасвим у реду, да оно иза сасвим постоји, да јесте могуће, да смо оне вечери заиста били прво на тераси, а онда сишли до обале, да си тамо наредио мојим рукама, у најнежнијем безумљу, да се спусте на стену и да тако остану, и да се и сада вантелесна чаролија сасвим сигурно догађа… Разгрни те алге од речи. Допливај. Довољно ме негде већ знаш, зато што увек некако установиш где сам, и зато што те чујем и онда када сам сигурна да те нисам позвала, као што те нисам звала да уђеш у трајање. То си учинио сам. Тако се оно и створило. Тако је и дошло до приче.

 

Advertisements

36 thoughts on “Пољубац без додира

  1. Tanja,
    ovo je nešto najlepše što sam pročitala! Možda jer mi ja tej poljubac bez dodira toliko poznat i blizak, možda jer si ga ti na neverovatno lep način opisala!
    Stvarno svaka čast!

    • Ne znam baš da li je toliko divno. Više je teško. Jako i teško. Ali upravo to ume da bude divno. Znam da si mislila na priču kad si to rekla. Na priču mislim i ja, ali ovu, s ove strane.

  2. Teško mi je da nešto konkretno kažem za tekst, suviše sam pod utiskom. Znam samo da će ova priča ući u zbirku tekstova koji su na mene ostavili najjači utisak od svega što sam ikad pročitao. Mislim da sam objektivan, možda bi neko rekao da preterujem, ali baš me briga – to je moje pravo i moja zbirkica…

  3. Ovo lekovito delovanje pripovedanja je melem…
    Zaceljuje sve sem rane od noktiju na dlanu. I ne treba…
    Granica je linija života.
    Pozdrav! 🙂

  4. Kad se toliko zaneseš da pomisliš da svi mogu da vide te slike u tvojoj glavi i to uzbuđenje…Želim ti još mnogo ovakvih poljubaca u životu. Jako lepo.

    • Sećaš li se šta smo pričale kroz komentare na jednu od tvojih priča, ono vezano za prvo lice, treće lice? Sećaš li se da sam ti još tada rekla da sam napisala nešto za šta sam imala takođe tu dilemu? E, tad se javila još jedna dilema – da li da uopšte objavim ovu priču. Nikada nisam imala ovoliku dilemu. Ni sada nisam sigurna da li je trebalo iako, vidim, da vam se sviđa. Toliko je sve istina. Toliko se sve to što sam u priči napisala, a što se realno ne događa, u stvari događa. Na kraju ostah pri prvom licu. Nema foliranja! 🙂

      • Shvatila sam odmah da je to tekst koji si mi onda u komentaru pomenula. Ja i dalje imam takve dileme, ne samo oko lica, nego i oko objavljivanja uopšte nekih postova. Tako da te potpuno razumem. Ali ne bi trebalo (to ja sad i sebe malo hrabrim), jer to su najautentičniji i samim tim najsnažniji tekstovi. Meni je ipak malo lakše, jer sam ovde anonimna.To i jeste razlog zbog kog sam se odlučila da ne otkrivam identitet.

  5. Ne bih se osećala dobro da sam ovde anonimna što ne znači da ne pozdravljam takav izbor. Ja sam Tanja Taubner Gajić, i šta se o meni više ili manje može reći i da jesam anonimna? Moji bi postovi bili isti. Ljudi bi znali, kao što znaju i sad samo ono što želim da otkrijem. Postoje neki koje bih volela lično da upoznam ali to bih poželela i da nisam stavila ovde svoje ime. Tako sam razmišljala kada sam pravila blog. Tako razmišljam i sad. Ali svi smo drugačiji. I to je prava stvar. Mnogo ti hvala, Mojra.

      • Već me danima, kao što se vidi, „proganja“ ovaj tekst. Da puno ne filozofiram, to je valjda to ne? 🙂
        Nego, kad si već spomenula – čini mi se kao da volim isto što i ti, samo sam ja ovaj put s one strane ogledala.

      • ‘sjećanja na ono što se nije dogodilo’ i ‘mašta na ono što se jeste dogodilo’ – ja to doživljavam istim samo jedno drugom kao zrcalnu sliku. To sam mislio.
        (Nisam nastavio ispod tvog zadnjeg odgovora jer nisam mogao pa ti ovdje ostavljam svoj komentar.)

      • O, pa dobro je ispalo. Sad ti izvini 🙂
        Ma, meni je super da se ne razumije, potiče me to na preispitivanje svojeg viđenja i mišljenja 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s