Плава постељина

Последњих вечери, кад легнем да спавам, увек се деси нешто наизглед чудно. Али пре тог чудесног чуда, иде познати редослед ствари – помислим на дан који је сад већ иза мене, саберем обавезе које чекају сутра, пољубим децу, издоговарамо се. Погасимо светла. Претходно проверимо да ли су закључана врата. Онда се двоје старијих дошаптавају, пре него што оду у своје собе, тако у мраку, док полако лудим јер је већ одавно требало у кревет. Увек окренути једно другом, и некако довољни, различити, а довољни. Одвојени и привржени највише на свету. Тада се најмлађи прилично растужи. Тачније – опет се растужи. Пошто се осети одбаченим, мада уопште није о томе реч. Другачији су односи. И нормално је да их не разуме. Тада ми довикне из своје собе да дођем јер има да ми исприча нешто. Дођем, и он каже: „Причај.“ „Па ти си звао мене.“ „Мама…“ „Добро. Хоћеш да ти причам…“ „Причај ми какав сам био када си ме родила, а ја имао 800 грама. Јел то мало за бебу?“ „То је јако мало за бебу.“ „Значи, ја збрисо три месеца раније.“ „Тако некако“, смејем се и грло ми постаје малчице суво. „Значи, опет пита, милионити пут се исти разговор води, „био сам мали и болестан.“ „Јеси. Али си био борац и све си победио. И ја сам ти увек веровала“,  – и кад су сви одустали, то нисам рекла. „А јел си и ти борац, пошто сви кажу да смо ти и ја исти?“ „Јесам. Али када се препустим онда баш и не. Јер не желим.“ Шта си сад рекла?“ „Није важно. Ћао.“ „Чекај још мало!“ „Ћао!“ Изађем одатле. Ужурбано. Не желим да се сећам. Не то. Одлазим у свој кревет. Тада убрзо почиње да се спушта тишина, али другачија од свих тишина од пре. То је оно за шта сам рекла да је наизглед чудно. Та тишина појача чежњу која је треперила целога дана, која би, с времена на време, песницом ударила у дно стомака сабијајући у камен све иза дна. Некад јој побегнем. Некад надјача. Дан је то. У мраку се ипак боље уоче ствари које светле. Дакле, дошла је ноћ и чежња се јасније види. Чудан јој је ход. Гега се мало. И говори баш онако како сам желела да буде: помало успорено, небучно, обожавам то, путено, са неком вољом у гласу коју нисам упознала скроз али због које се смејем и имам радост. Последњих вечери… обавезно се окренем на леви бок. Никад нисам спавала тако. И причајући о некој десетој теми, чежња открије покривач и легне ту, лицем ка мени, као да је то најнормалнија ствар на свету. Некад ми се прикраде иза леђа и стави ме у крило. То уради кад осети да дрхтим од зиме. Тако ме греје. Онда ме окрене себи и тада наступи физички доживљај присуства тела. Само под погледом. И само погледом. Тада руке спустим на лице чежње и изгубим глас. Све застане. Јер смрт почиње да махнита. Поглед чежње је зове из мене, прикован, предан скроз, поглед што апсолутно води јер је апсолутно поведен. И изриче забрану моме лицу да се примакне ближе баш да се глас још не би вратио. Утом долази једна центрирана сила која то некако прекине, управо у тренутку кад глас објави себе негде на рубу слике. Сила долази из тог истог лица и из истог погледа чежње. И тада знам да ме још јаче воли. Јер видим да са мном уме. Шапне ми:“Спавај.“ „Али…“ „Спавај.“ Тако полако утонем у сан, спокојна да неће отићи целе ноћи, да ће се искрасти пред зору, тек тад. Понекад, понекад направи плави шатор за нас. Увучемо се унутра и тада ми прича приче. Све што каже, ја схватам озбиљно, постављам хиљаду питања и хиљаду потпитања, и заспим одједном, са осмехом, у сред реченице. А синоћ, синоћ се десило одједном све: и поглед, и глас, и махнитост, и шатор, и прича, и руке, и лице, и један врло болан ујед, само један, све то, неиздрживо све, у свеједности. Све то је одузимало сан. А шапат, који је од почетка шаптао „Спавај“, и понављао „Спавај“, и миловао „Спавај“, само је сну одвлачио пажњу. Можда се уплашио да ћу, ако заспим, да одем. Ма какви! Не бих отишла ни у сну!

Advertisements

11 thoughts on “Плава постељина

  1. „Strah najoštrije reže…“, reče Nega u svom postu.
    „Čežnja oštrije…“, odgovori joj jedna čudesna žena. Žena – borac, koja bi strah nadjačala, verujem joj, ali se zato čežnji predaje… Jer tako hoće.
    Prelepa priča iz te plave postelje, Tanja.
    U stvari, svaka Tvoja priča je pletena magičnim rečima koje imaju i zvuk i oblik i boju… I srce…
    Hvala Ti na svemu.
    Nemaš dugmence za lajkovanje, ne mogu da ostavim trag posete, ali ako Ti nešto znači, htela bih da znaš da sam uvek tu.

    • Jeste, rekla sam tamo „Čežnja oštrije“. Baš mi je drago što si to primetila. Jer čežnja ume da bude jača od straha. Ma, strah prođe, on je pobediv. Hvala ti na komentaru. Ne, nemam to dugmence. Više puta su mi neki od vas sugerisali da ga dodam. Drago mi je da si uvek tu. Baš. 🙂

  2. Intimno i toplo.
    Ume čežnja sa svima nama i dobro je da je tako. Ne želim ni da zamišljam da bi moglo drugačije.
    Sad si ti razmišljala poput mene ovih dana, kao da su nam se misli sudarile negde telepatski.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s