Како смо причале моја прича и ја

Моја прича је кренула стазом посутом плавим каменчићима. Хтела је толико тога да каже. Међутим, била је снена, била је боса, оклизнула се и из џепова плавог вела испале су јој све речи. Ја сам јој тада пришла и склонила увојак косе. Прича се загледала у мене и вратила ме у собу. И уперила прст ка полици са књигама. Узела сам ту, коју је хтела. Неко, много бољи од нас две, морао је да заокружи оно што сам ја од приче очекивала, и што прича није могла да да. Зато сам причи тихо читала једну песму, бескрајно много пута, до дубоко у ноћ. И зато је прича, умирена, признала да немоћ не долази увек из слабости и да је немоћ често благослов. И снага. Да немоћ често самоћи даје смисао, звук и облик. И да је немоћ у љубави – победа. Ето о чему смо целе ноћи причале моја прича и ја, док сам јој читала Лорку, док се однекуд чула гитара и док су се речи враћале, и враћале, и враћале тешећи моју причу и мене, и убеђујући нас како увек постоји начин да се изговори оно што мислимо да никад нећемо моћи.

„Острво на језеру Инисфри“

Устаћу, устаћу срећна и отићи. Отићи ћу у шуму где моје трчање може зауставити једино снопље извијених грана некаквог ниског дрвенастог растиња. Стаћу. Дотаћи ћу. Омирисати. Загрлићу, као да се клањам. Онда ћу подићи поглед и видећу да је снопље заправо основа стабла једног дрвета-џина, што до облака сеже. Тада ћу се придићи и срце ће ми искакати из груди. Од страха. Тада ћу постати свесна оног што још увек делимично скривам: да су се свици погасили, да су лептири одлетели и да је џин пригрлио све моје веверице. И тада ћу, опет и опет у круг, читати једну песму. Погледом тражећи мир. Док жмурим. И правим се да спавам.

„Устаћу и отићи, отићи на Инисфри

И тамо колибу дићи од глине и прућа, знам;

Гајићу леје пасуља, и кошнице имаћу три.

И живећу срећан и сам.

 

Тамо ћу имати мира, јер споро ромиња мир,

Капље са велова јутра у цврчком распеван жбун;

Тамо је блистава поноћ, подне уз пурпурни вир,

А сумрак лепршања пун.

 

Устаћу и отићи, јер стално чаробни шум

Пљускање језерске воде слушам за јаве и сна;

Тај шум, док плочнике газим и сиви прашњави друм,

срце мог срца зна.“

Вилијам Батлер Јејтс