Гласови немих

Замишљам две глувонеме жене, добре пријатељице, још од раног детињства веома блиске. Одувек су све делиле. И не мислим да их је њихов хендикеп спојио. Оне би биле јако везане и да једна од њих чује и говори, или чује, а не говори, или није ни глува ни нема. Тако их замишљам и зато верујем да је њихово пријатељство веома јако и засновано на крајње несебичним темељима.

Дакле, седе њих две тако у ресторану, у мноштву света… Субота увече… Лето… Сунчан дан на заласку. И – слушају једна другу, разговарају. Цртају прстима речи и у паузи се погледају. Очигледно, замишљам даље, деле нешто важно, нешто веома лично, ствари какве, уосталом, можемо делити само са правим пријатељима.

Лепе су, тако их замишљам, чудесно сабране и концентрисане само на своју причу и своје причање. Али оно што ме даље зачуђује јесте један парадокс: њих две не могу да шапућу, да спусте глас и тихо се повере. Немају могућност да мање транспарентно изразе своје мисли, мање бучно, ако хоћете. Ја теби могу рећи на уво оно што не желим да ико други чује. Оне могу једино покретом казати исто то. Па, замишљам даље, шта ако је у том ресторану још неко ко познаје знакове или се њима служи? Како ће њих две сакрити своју тајну?

Понекад, оно што је тихо, оно што је немо, буде много гласније од звукова које производе жице у нашим грлима. Када би птица престала да пева, да ли би престала да буде птица? Када би лабуд пригњечио врат, да ли би престао да буде лабуд? Када би лав показао страх, шта – он више не би био лав? …замишљам… и питам се: да сам се нашла ту са њима, да ли бих умела да се укључим у причу,

у причу и у причање.

moj labudic

Зовем се…

Ја поседујем моћи: умем да умирим, да опијем, да отрезним, да спојим – раздвојим, да свежем – одвежем, убрзам – успорим, увијем – одвијем, разболим – зацелим, заћутим – говорим, заплачем – исплачем, засеним – замрачим, стегнем – растегнем, привучем – одбијем, пољубим – ударим, придржим – испустим, склопим – расклопим… Умем брзаке у мир да претворим, реке у море, море у острво, острво у шуму… Могу шуму у собу да уселим, собу у постељу, постељу у тело, тело у ум, ум у звезду, звезду у сан, сан у песму, песму у загрљај, па њега у глас… Зовем се Љубав, и баш због тога, баш зато, и звучим некако чудно. Да сам неко други, јаснија бих била. Али вам онда не бих рекла ништа. Ма шта да Ништа значи. Бар тако ја гледам на то.

Прича са сињега мора

Дно у које гледаш, Сузи, боје је најтамније воде. Зашто мислиш да су тамо златне рибице и ковчежић из кога се њишу бисери и жмирка драго камење? Шта видиш доле, Сузи? Два огњена ока и алге што светле у мраку? Шта тамо тражиш, Сузи? Кога желиш да сретнеш? Запамти једно, можда најважније: тамо нема музике. Тамо је несносно хучање, једнолично и беспрекидно. Зар ти то ништа не говори? Зар те Аладин не плаши? Гледа одоздо гаравим очима и мами. Као што је намамио и твоју мајку, Сузи, па се више никада није вратила. Њу тамо тражиш, Сузи? Сузи, стани! Нисам хтела… Види… види колико је море! Како се само месец разлио по њему! Најлепшу од свих својих мена ноћас поклања теби, једино теби, Сузи…………………………………………………………… ! Тако је. Седи овде. И скини то са себе, да осушимо. Сва се тресеш.