Скица за аутопортрет

Ево, казаћу још нешто о себи. Упс!… зар досадашње приче нису подоста тога рекле?! Не?!! Па онда нема друге – или су приче лагале или сам обмањивала ја. Треће не постоји. Уосталом, кога брига за то. Нек иде живот. Скинимо маске, приче моје и ја, и кажимо још нешто о нама. Ал сад стварно. Може? Да? Да!

Е па овако: моје име је Сузи. Имам зелено-плаве очи. Ситне сам грађе. Имам дуг врат и природно миришљаву кожу. Без обзира на то, ја свакодневно користим парфеме. Побогу, како једна жена која држи до себе може без њих?! Моји су пробрани, најбољи и најскупљи. На парфемима се не штеди.

У мој плакар је стало педесетак пари ципела. Обожавам штикле и луда сам за ташнама.

Пошто имам јако добро дупе, волим да носим хаљине уз тело. И деколтее. Обожавам их. Али, ништа претенциозно. Ништа вулгарно. Само до границе до које уживам искључиво ја. Јер ја сам себи најбитнија. Ја сам себи највећи судија. И када сам ја задовољна собом, онда уопште не морам да обраћам пажњу да ли неко обраћа пажњу на мене. Тад напросто знам да су сви погледи упрти овде.

Имам и моменте благих помрачења. И они су пробрани и такође скупи. Ни ту не умем да калкулишем и економишем. Не умем, и то ти је. Е, када помрачење дође, тада се излегне прича, кратка мала прича као птић у гнезду под месечином. Е, у тој причи, тачније причама, ја скидам све са себе. Дођем тако кући, после посла, или изласка, или куповине где потрошим брдо пара на крпице, подвезице, чарапе, чизме, шминку, кремице… и прво скинем ципеле. Бацим једну, па другу, онако размажено, у посебној бахатости која додатно узбуђује. Онда свучем хаљину, скинем огрлицу, и тако у чипки и подигнуте косе седнем испред огледала и скидам шминку. Полако. Врло полако. Некад пустим музику, некад не. Некад шминку размазујем по лицу и цртам шаре. Урадим привремени tattoo. Некад пишем: Сузи + Милан, или Сузи + Сем, или Сузи + … Некад цртам срца, некад нешто безвезе. Некад узмем кармин па по стомаку и ногама исписујем реченице, да не побегну, јер док се ја наканим да одем по свеску и оловку…! А знате и сами какве су речи – за час се измакну, склизну у заборав, и више их никад не нађете.

Проблем је понекад само како да препишем на бели папир све то са себе. Једно је у огледалу, друго је кад се чита овако. Зато морам да се увијам и окрећем. А док пишем, признајем, пажњу ми одвлачи размишљање о томе како изгледам, какав  утисак остављам. Деси се зато да причу не успем да препишем целу. Некад морам да се уједем да бих освежила писано место. Некад морам да затворим очи и кренем испочетка. Некад не видим шта сам по леђима рекла…

Ох речи, речи… Ви увек намучите мене. Једино ви имате моћ да ме завртите овако, да ме искажете са више страна, измажете, исцртате, откопчате, опипате, победите и одате. Али још нешто је важно, тек да се зна: ово све овде ви сада причате! И шта сте рекле? Да се скинем и дођем у кревет?! Не, ја са речима не водим љубав. Одакле вам та идеја и какво ви то мишљење имате о мени?! Знате, ја коштам. А ви нисте довољно „тешке“. Запитајте се само која жена, налик на ову мене, још верује речима! Или некоме на реч! Ма шансе нема!

Земља, корен, стабло…

Prva

„Од свих живих бића, каже Бела Хамваш у једном свом есеју, „једино дрво има животни план изграђен на утапању у загрљају. Дрво се грли са земљом, са животом, у њему су у непрекидном загрљају два пола и у непрекидном стапању. То је еротична суштина у дубини дрвета… отуда у њему омама… отуда смиреност… отуда нежност… отуда снага… зато је тиха, мека култура, бујни живот – two ways and one will, два пута и једно хтење.“

И још нешто каже: „Непрекидно бујање раста дрвета, шикљање из дубина, неометано је јер је дрво срасло са својом храном… Храна је земља… Али дрво није паразит. Не убија земљу, него јој даје прилику да се дарује. Веза је узајамна, жиле се заривају у земљу како би добиле, земља увлачи у себе жиле, како би дала. То што нешто постоји још не значи ништа, све што постоји добија значај само у давању, у даровању. То је основа сваког односа, а у томе односу онај који даје дубље је везан него онај који добија, јер не повезује нужда, већ обиље… У томе је отменост давања… као што је земљина.“

О, да… Не може се причати о шуми, а да се не проговори о дрвету. И дрвету. Зато длановима гладим неравнине стабла, чело спуштам на њега, и не знам зашто али све ово чиним са нарочитом сетом, свечано, и у тихости која никако да одгонетне

да ли сам земља ја

или сам ја дрво…

Druga