Земља, корен, стабло…

Prva

„Од свих живих бића, каже Бела Хамваш у једном свом есеју, „једино дрво има животни план изграђен на утапању у загрљају. Дрво се грли са земљом, са животом, у њему су у непрекидном загрљају два пола и у непрекидном стапању. То је еротична суштина у дубини дрвета… отуда у њему омама… отуда смиреност… отуда нежност… отуда снага… зато је тиха, мека култура, бујни живот – two ways and one will, два пута и једно хтење.“

И још нешто каже: „Непрекидно бујање раста дрвета, шикљање из дубина, неометано је јер је дрво срасло са својом храном… Храна је земља… Али дрво није паразит. Не убија земљу, него јој даје прилику да се дарује. Веза је узајамна, жиле се заривају у земљу како би добиле, земља увлачи у себе жиле, како би дала. То што нешто постоји још не значи ништа, све што постоји добија значај само у давању, у даровању. То је основа сваког односа, а у томе односу онај који даје дубље је везан него онај који добија, јер не повезује нужда, већ обиље… У томе је отменост давања… као што је земљина.“

О, да… Не може се причати о шуми, а да се не проговори о дрвету. И дрвету. Зато длановима гладим неравнине стабла, чело спуштам на њега, и не знам зашто али све ово чиним са нарочитом сетом, свечано, и у тихости која никако да одгонетне

да ли сам земља ја

или сам ја дрво…

Druga

Advertisements

40 thoughts on “Земља, корен, стабло…

  1. Kad sam ja imala voćnjak, ostavljala sam namjerno po koju voćku na svakom stablu, da ptice imaju što jesti. I ose i svim drugi. Poslije sam čitala da Bela Hamvas to savjetuje. A i ovo o stablima razumijem i slično sam iskusila, samo ne bih znala tako opisati. Lijep članak!.

    • U Mojsijevim knjigama u Starom zavetu, Bog i savetuje da se deo plodova grožđa i slično ostavlja kako bi siromašni imali šta da pojedu. To je tako plemenit savet (ne bih rekla zapovest) (svašta i od mene, kao da kod Boga ima nešto što nije plemenito, ali razumeš šta hoću da kažem). Kažeš da si ovo o stablima iskusila. Zašto nam ne napišeš nešto o tome. Oni tvoji prelazi i iznenađenja, uf, kako umeš da me oduševiš. 🙂

    • Jeste, ali suštinski svako ostaje ono što jeste. U tolika stapanja ne verujem. Jer čovek je, po prirodi, suštinski uvek ipak sam. Čak i u onolikom zanosu. To je surova realnost. Sećaš se kako sam ti se požalila da sam optužena za neromantičnost? 🙂 Kad se sve sabere, mislim da sam stigla do tačke apsurda.:) Pozdravljam te, draga!

      • Pa, ne znam kako ti, ali ja ni ne želim potpuno da se stopim, samo želim da budem u potpunosti shvaćena i prihvaćena. Od pojedinih i voljena, naravno. Kad se preispitam koliko sam spremna drugima da pružim isto, hm…u shvatanju sam dobra, u prihvatanju – ne baš uvek.
        Činjenica je da tamo gde najmanje očekujemo da primamo i uglavnom dajemo, najzadovoljniji smo. Takav odnos imam sa svojom decom, ali stapanje ne očekujem ni sa njima.
        Mislim da je osnovni problem naše civilizacije to što nas od malena niko ne uči o životu i postizanju osećanja sreće i sklada sa sobom, drugima i univerzumom. Ne postoji takav predmet u školama, a trebalo bi da bude među glavnim.
        I ja tebe pozdravljam!

      • Mislim da je ovo što si spomenula: sklad sa sobom, u stvari suština. Bez takvog sklada ne možemo biti usklađeni ni sa drugima. Ja ne želim potpuno stapanje zato što znam da ono nije moguće. Naše breme je u tome što smo suštinski sami. Ali to samotno u nama, ta naša suština, e to bi trebalo shvatiti i prihvatiti kod sebe i drugih. Ukoliko je obostrano, onda se dobija odnos drvo – zemlja. Čista matematika. 🙂

  2. Postoji ona narodna izreka: „Ne baca se kamen na neplodno drvo“.
    Suština je dakle uzeti plod, i to je realnost.
    Ali, nismo svi isti: “два пута и једно хтење.”
    Ili, što bi kod nas rekli: “Od izvora dva putića, do izvora samo jedan.”

    “То што нешто постоји још не значи ништа, све што постоји добија значај само у давању, у даровању.”

    Razoružala si nas Tanja!
    Sama si nam darovala plod, i mi više nemamo alternativu. 🙂
    Pozdrav!

    • Interesantan komentar, interesantan umetnik, interesantan izbor. Međutim, ja bih izabrala – u podnožju – ili – pokraj – nikako -u. Svi smo različiti. Svi imamo svoje želje, nagone, bubice, demone, darove… Samo što neki postadoše slavni pa ispada da su originalniji, a ne mora da znači. Meni više leži pisanje po suncu, njemu crtanje na kiši, tebi pogled iza zavese… Lep komentar, Nego. Rekla sam ti već da ne bi bilo loše da prikupljaš svoje komentare i umontiraš ih u priču. Sigurna sam da bi se i te kako iznenadila.

      • Da, o toj različitosti i govorimo, mada samo oni najhrabriji promene uobičajeni način… Pa od okolnosti, a ne od volje, zavisi hoće li biti drvo ili zemlja. No, znam da si ti htela vedriju temu, pa neću o ovome više.
        A komentari – možda se i nadju u priči, samo da završim ovo beskonačno sredjivanje kuće.Hvala.

  3. У томе је „штос“ пронаћи меру у давању и примању…

    Свака част Тања – пост је нешто посебно, као кад удахнеш чист озон после кише 🙂

    • I ja sam se tako osećala pošto sam pročitala pomenuti esej Bele Hamvaša. Dodatak na njega je tek trag onoga što je u meni esej izazvao, i ne samo ovaj već još nekoliko njih koje u poslednje vreme čitam svakodnevno.. Da, jesi u pravu kad govoriš o toj meri. Međutim, meni je teško da je nađem, pogotovo prvopomenutu. 🙂

      • Знам, губила сам се и налазила у тражењу мере давања и примања…али има ту нешто још важније: давање себи, то некако сви заборавимо…бити нежан и пажљив и према себи…

      • Upravo tako. Ali to se uči. Oni koji misle da su se rodili s tim nisu nežni i pažljivi prema sebi već nepažljivi prema drugima, a to je razlika. Da, budimo pažljiviji prema sebi, više ćemo tako davati i drugima. 🙂

      • Nije asocijacija, samo iskorištavanje interesantne i poznate sintagme 🙂
        Asociralo me na jednu davnu pjesmu koju sam napisao i čak uglazbio, a govori o stablu koje se nesebično daje svemu i svima svojom neprimjetnom lakoćom postojanja (što joj je i naslov).

      • Kao i obično, tekstove koje tu pročitam ne zaboravljam danima pa onda u tim danima i razmišljam o njihovom sadržaju, porukama ili jednostavno – dojmu koji su ostavili na mene. Žao mi je što nisam pročitao taj Hamvasov esej, ali za ovo što želim reći to nije nužno.
        Svojim prvim komentarom (zbog asocijacije koju već navedoh) htjedoh reći kako samo drvo može postojati lakoćom koju mali broj ljudi primjećuje. Ali sad vidim da sam trebao reći – „nenametljiva lakoća postojanja“. Ima ljudi koji su kao drvo, ali ako uzmemo njihov broj i usporedimo s brojem drveća koji je unatoč svemu što im radimo još neizmjerljiv, dolazimo do isto tako neiskazivog nesrazmjera. Tu se sad vraćam na Hamvasovu: „To što nešto postoji još ne znači ništa, sve što postoji dobija značaj samo u davanju, u darovanju.“ Ja bih rekao – pružanju. Pri tome mislim na grane ispružene u stranu, korijenje u dubinu, deblo u visinu. I još ono jedno pružanje u dimenziju koju je nemoguće opisati riječima koje poznajem, pa je zovem nenametljivom. Pokušat ću reći to ovako: „Ja sam šumski čovjek i živim u šumi. Dolazi zima i ja trebam drvo za sklonište, ležaj, ogrijev. Odem posjeći drvo koje raste usamljeno na livadi izvan šume jer ne želim narušiti tu šumsku harmoniju koju poznajem. Napravim kolibu na mjestu gdje sam posjekao, napravim ležaj, stol, stolac, grijem se dok je vani hladno. Onda dođe ljeto i pomislim kako sam ostao bez hlada jer sam posjekao ono drvo a ne ide mi se sad do šume jer je ona daleko. Odem do panja, a kad tamo – iz njega već izlaze mladice. I sjednem na panj uživajući u tišini u kojoj mogu maštati kako ću brzo imati hlad u svojem vlastitom dvorištu.“

      • Postoji li drvo zato zato što ono nešto nudi, daruje da bismo mi primili? Postoji li samo zato što ga mi trebamo? Da – u našem umu u kojem im mi dajemo značaj. Ali to potvrđuje naše postojanje. Mislim da je drvo iznad tog postojanja. Drvo, voda, zrak, zemlja postoje u nekoj dimenziji u koju mi još uvijek nemamo uvida. Oni se pružaju iz te dimenzije u našu u kojoj ih mi potvrđujemo tom interakcijom davanje-uzimanje, ali ne prestaju postojati ako mi to ne činimo. Zato mi se čini da se ta Hamvasova rečenica odnosi tek samo na ljudsku dimenziju. Jasno, ja sam se uhvatio samo te rečenice jer, kao što rekoh, nisam pročitao esej, ali eto kako se pokazuje nečija veličina – kad samo jednom rečenicom može pokrenuti sijaset misli, pravu lavinu razmišljanja koje nekome mogu pokazati čak i put kojim bi mogao krenuti.

  4. „Храна је земља… Али дрво није паразит. Не убија земљу, него јој даје прилику да се дарује. Веза је узајамна, жиле се заривају у земљу како би добиле, земља увлачи у себе жиле, како би дала.“
    Pozajmljujem,hvala unapred.
    🙂

  5. Veoma volim prirodu. Cesto, u prolazu dotaknem listove, grane ili samo drvo (makar morala i da poskocim, rizikujuci da izgledam blesavo onima iza mene 😀 ). I zao mi je svaki put kad vidim polomljeno ili poseceno stablo…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s