Сањала сам сан у сну

Сањала сам како је из мене излетео крик, и правио круг, као слепи миш, када сам крочила у ту шуму у далеком Вијетнаму.

Сањала сам џиновску лиску, како ми се наклонила и позвала ме горе, да ме љуља и њише.

Сањала сам како сам једном сатима била на дну, умирући од лепоте додира морских саса.

Сањала сам како сам се порађала сама, под дрвећем, међу птицама, далеко од ичег белог.

Сањала сам како сам на поклон добила кутију, музичку, из које се чуло тихо хучање шкољки.

Сањала сам таласе, како ми прате срце, и како спуштам главу на прса човека што мирише на со.

Сањала сам успаванку.

И како пада мрак,
сањала.

И како сањам сан,
сањала.

Сањала сам сан.
И у том сну
све се ово
поновило испочетка……….

za mati

Песма певана уназад

И шта сам могла да урадим него да пристанем да одем у тај град! Било је то после реченица писаних по кожи. Чула сам његово: „Дођи“. Само то. Зато сам опет обукла хаљину, пустила косу, ставила парфем, поправила шминку. „Знаш ли шта радиш, Сузи?“ „Знам.“ Огледало је засветлуцало. Затим је у собу ушао мрак. Тада сам угледала улицу. Тренуци између спадају у област моје несвести. Високе штикле и невидљива ја. Сједињена са тамом ноћи без месечине. Чудесном ауром похрањена. Предавајући се сопственим покретима. Уживајући. Вођена. Не – више дозивана. Безгласним зовом. Али се зато са мојим гласом догађало нешто: у грлу се сплитао некакав бруј и спуштао се ка грудима. Помислила сам да више никада нећу моћи да говорим. И било ми је свеједно. Далеко од тога да сам се плашила. Ја се уопште ничега нисам плашила. Упркос томе што нисам имала оријентир, знак, раскрсницу, семафор. Ја сам само ходала тако, ходала, ходала, ходала, на трен бих зажмурила да уједем усну, убрзала, па опет полако… Кроз ноћ. Без светла и без иједног звука. Без ташне и личних докумената. Без новца, карте и пасоша. Без сумње да тако треба. Само жудња. Да убрзам ротацију Земље и револуцију Свемира. Да стигнем што пре на ту другу страну, иако нисам знала докле треба да ходам и где је то место где ће ме чекати он… ходала, ходала без паузе, без одмора, да не окрњим вечност, ходала. И не знам зашто, ваљда нагонски, сигурно нагонски, ја сам пружила руке и осетила да је то он. А онај бруј, онај бруј који је попунио цело моје грло и спустио се у груди, спуштао се још. Знао је он да ће управо то да се деси. А ја сам знала да зна. Зато што сам прочитала његова тајна писма, неколико њих, која ми није послао јер није био сигуран желим ли то и да ли би било на месту. А ја, да бих примирила ту жељу за њима, ја сам провлачила прсте под његову мајицу и читала написан текст, опипавајући трагове мастила и фломастера… о, како сам хтела, како сам морала да слушам, и слушам, читам и слушам те реченице, срицане само за мене, никако за свет!

Ноћ мења звуке, облике, али речи… не, не речи… Сузи се сада среће са речима, али много тежим од оних од пре. Ове речи ћуте. Човек је држи за руку. Не да јој да испусти бруј. Не да му да надође до иза краја. Не још. Сузи у руци држи ципеле. Они трче. Трче до следеће улице. Тамо у дну, тамо је фењер. Да знате какав је то фењер! Светли само он. У целој тој бескрајној ноћи на крају света. Густи зеленкаст прах испушта светиљка. Као у сликовници мећава приказана што је, подигнут снег врти се на ветру. Само што је ово зелено топло. Зелено нежно милује рамена. Јер он спушта бретеле са њих. И дахом усталасава бруј. И одмиче се. Сасвим мало. Они се сада гледају први пут. И подиже је до себе. И обавија се њом. И изговара без гласа оно што је Сузи писала по ногама неколико вечери пре. И тај обруч, тај обруч, све је ужи. И уместо речи језици вајају другачије слике, ројеве, зујања. И бруј  се сада подиже. Међутим, не може напоље јер је горе затворен пут, не може постати уздах, јаук, никакав звук не може постати јер језици вајају другачије слике… зато се спушта. Па опет подиже. Клизи и спушта. И подиже. И он постаје стена, а она мокро сужено дно. Нанос и ударац. Талас и метак. И малаксале ноге… опет на тлу. Подрхтавају као море. И он их љуби. И скупља. И посматра ту своју Сузи коју је дозвао мислима и која је, ево, дошла. И ту, у подножју зеленог фењера, сада су седели тако она и он, у тишини су седели, довољно дуго, сасвим колико треба. А онда је рекао, речима рекао, и тада је први пут чула његов глас, рекао је оно што, тачније питао, оно што ја не могу овде да кажем јер не бих умела тако као он. И када се то збило, кад су те речи изашле, бруј је занео Сузи поново, ранио јој плексус, стегао мали стомак, раскрварио усну, па испочетка. Зато је нагнула главу. Тада је устао. Пружио јој руке, придигао и њу. И увео, прво у предсобље, сво од огледала, oнда у собу. И спустио је на кревет. У растворену чипку. И луд, нем, разуман, растресен, омамљен и свој, он је целу ту ноћ, и цео сутрашњи дан, и онај после… слушао њен пој, цвиљење, смех и стењање. И писао по њој, и писао, и писао, по њој, писао песму – певану уназад.