Песма певана уназад

И шта сам могла да урадим него да пристанем да одем у тај град! Било је то после реченица писаних по кожи. Чула сам његово: „Дођи“. Само то. Зато сам опет обукла хаљину, пустила косу, ставила парфем, поправила шминку. „Знаш ли шта радиш, Сузи?“ „Знам.“ Огледало је засветлуцало. Затим је у собу ушао мрак. Тада сам угледала улицу. Тренуци између спадају у област моје несвести. Високе штикле и невидљива ја. Сједињена са тамом ноћи без месечине. Чудесном ауром похрањена. Предавајући се сопственим покретима. Уживајући. Вођена. Не – више дозивана. Безгласним зовом. Али се зато са мојим гласом догађало нешто: у грлу се сплитао некакав бруј и спуштао се ка грудима. Помислила сам да више никада нећу моћи да говорим. И било ми је свеједно. Далеко од тога да сам се плашила. Ја се уопште ничега нисам плашила. Упркос томе што нисам имала оријентир, знак, раскрсницу, семафор. Ја сам само ходала тако, ходала, ходала, ходала, на трен бих зажмурила да уједем усну, убрзала, па опет полако… Кроз ноћ. Без светла и без иједног звука. Без ташне и личних докумената. Без новца, карте и пасоша. Без сумње да тако треба. Само жудња. Да убрзам ротацију Земље и револуцију Свемира. Да стигнем што пре на ту другу страну, иако нисам знала докле треба да ходам и где је то место где ће ме чекати он… ходала, ходала без паузе, без одмора, да не окрњим вечност, ходала. И не знам зашто, ваљда нагонски, сигурно нагонски, ја сам пружила руке и осетила да је то он. А онај бруј, онај бруј који је попунио цело моје грло и спустио се у груди, спуштао се још. Знао је он да ће управо то да се деси. А ја сам знала да зна. Зато што сам прочитала његова тајна писма, неколико њих, која ми није послао јер није био сигуран желим ли то и да ли би било на месту. А ја, да бих примирила ту жељу за њима, ја сам провлачила прсте под његову мајицу и читала написан текст, опипавајући трагове мастила и фломастера… о, како сам хтела, како сам морала да слушам, и слушам, читам и слушам те реченице, срицане само за мене, никако за свет!

Ноћ мења звуке, облике, али речи… не, не речи… Сузи се сада среће са речима, али много тежим од оних од пре. Ове речи ћуте. Човек је држи за руку. Не да јој да испусти бруј. Не да му да надође до иза краја. Не још. Сузи у руци држи ципеле. Они трче. Трче до следеће улице. Тамо у дну, тамо је фењер. Да знате какав је то фењер! Светли само он. У целој тој бескрајној ноћи на крају света. Густи зеленкаст прах испушта светиљка. Као у сликовници мећава приказана што је, подигнут снег врти се на ветру. Само што је ово зелено топло. Зелено нежно милује рамена. Јер он спушта бретеле са њих. И дахом усталасава бруј. И одмиче се. Сасвим мало. Они се сада гледају први пут. И подиже је до себе. И обавија се њом. И изговара без гласа оно што је Сузи писала по ногама неколико вечери пре. И тај обруч, тај обруч, све је ужи. И уместо речи језици вајају другачије слике, ројеве, зујања. И бруј  се сада подиже. Међутим, не може напоље јер је горе затворен пут, не може постати уздах, јаук, никакав звук не може постати јер језици вајају другачије слике… зато се спушта. Па опет подиже. Клизи и спушта. И подиже. И он постаје стена, а она мокро сужено дно. Нанос и ударац. Талас и метак. И малаксале ноге… опет на тлу. Подрхтавају као море. И он их љуби. И скупља. И посматра ту своју Сузи коју је дозвао мислима и која је, ево, дошла. И ту, у подножју зеленог фењера, сада су седели тако она и он, у тишини су седели, довољно дуго, сасвим колико треба. А онда је рекао, речима рекао, и тада је први пут чула његов глас, рекао је оно што, тачније питао, оно што ја не могу овде да кажем јер не бих умела тако као он. И када се то збило, кад су те речи изашле, бруј је занео Сузи поново, ранио јој плексус, стегао мали стомак, раскрварио усну, па испочетка. Зато је нагнула главу. Тада је устао. Пружио јој руке, придигао и њу. И увео, прво у предсобље, сво од огледала, oнда у собу. И спустио је на кревет. У растворену чипку. И луд, нем, разуман, растресен, омамљен и свој, он је целу ту ноћ, и цео сутрашњи дан, и онај после… слушао њен пој, цвиљење, смех и стењање. И писао по њој, и писао, и писао, по њој, писао песму – певану уназад.

Advertisements

26 thoughts on “Песма певана уназад

    • Čarobno… da, više je čarobno, lepo je, ali više je čarobno, ne moja priča, nju ne mogu ocenjivati ja upravo zato što je moja, već ono što se dešava u njoj. Hvala ti. Imaš pozdrav!!!!

    • Zbog onog „u flešu“ počeh da doživljavam sebe kao prepoznatljiv lik :). Moju priču si ocenio kao originalnu. Takav je i tvoj komentar. I kroz komentare kažemo nešto o sebi takođe. Hvala ti na podršci. Znaš, nije meni lako sa mnom hahaha :).

    • Napisana je još pre par dana. Sve mi se činilo da nešto treba dodati, oduzeti, pojasniti, skriti, otkriti… Bila mi je gužva u glavi. Zato je nisam objavila odmah. Često, kad objavim nešto, razmišljam da li je trebalo. Uopšte mi nije jasno zašto ne razmišljam pre! Ali ja to ne umem. Ja reagujem nagonski, instinktom i osećanjem. Jeste, priča je vrtoglava. Možeš misliti kako je tek meni hahaha!!! 🙂

    • Hrabrost? Već si me i ranije negde tako okarakterisala. Možda je reč i o hrabrosti, mada naboji ne znaju za hrabrost jer ne razmišljaju ni o zakonima, ni o pravilima, ni o osudama… Oni su prosto naboji. Otud „ovakva iskrenost“.

      • Nisam mislila na hrabrost življenja, nego na hrabrost pričanja (pisanja) o tome otvoreno, pred publikom. Pomenula si u odgovoru na jedan komentar (mislim vezano za prethodni post) kako je muškarcima lakše ostati pametan. I postati i ostati – ja bih dodala. Muškarcima je mnogo toga „dozvoljeno“ i mnogo im se više oprašta nego ženama. Ali to nije tema tvog posta, pa neću dalje… 🙂

      • Upravo sam tako i razumela, da si mislila prvenstveno na hrabrost pisanja. Opet kažem: ne znam da li je u pitanju hrabrost. Sebe ne želim da režem ni na koji način. Ukoliko želim o nečemu da pišem, pisaću o tome. U protivnom, ja ću se ugušiti. Razumeš?
        Ono vezano za komentar da je muškarcima lakše… i šta sam sve rekla već, isključivo je vezano za moje mišljenje da oni ipak jesu jači od žena, u nekom smislu. Ne svi, naravno. U čemu se vidi ta snaga? Za to treba više prostora.
        Šta je njima „dozvoljeno“ nije tema mog posta jer me naprosto ona ne dotiče mnogo pa o njoj ne pišem. Ali ne bežim od razgovora o tome.
        Ma, kakogod bilo, uživaj u sebi, osećaj se i svet je tvoj! 🙂 Zar ne? 🙂

  1. Znači Suzi se uputila u ogledalo. Najprije ona Suzi, koja ne želi voditi ljubav s riječima, sama priča o svemu, a onda u jednom trenu kad se susretne s ‘rečima koje ćute’ postaje nečija Suzi koja vodi ljubav sa stvarateljem riječi pa u zelenoj svjetlosti (nada? ponovno rođenje?) postaje pjesma sazdana od riječi ljubavi.
    No kako u ogledalu sve teče u obrnutom smjeru, vrijeme teče unatrag, pa se i pjesme pišu i pjevaju unatrag. Pa i ja čitam unatrag. Po tom čitanju Suzi je prvo nastala kao pjesma sazdana od riječi, a tek onda ona samosvjesna Suzi koja ne dozvoljava riječima da je zavedu.
    Ova ‘analiza’ nije imala svrhu da nešto objasni, dođe do nekog rješenja, jedino sam ti njome htio pokazati kako mi je zanimljivo pratiti Suzi na njenom ‘putu’, svejedno s koje strane ogledala ona bila 🙂

    • Da, Suzi je bila ispred ogledala, a sad se uputila u. Nije se uputila sama. Uveo ju je neko, tako da se sad vide dvoje, ne samo ona.
      Ove reči koje ćute jesu dovoljno „teške“ i kao takve imaju pravo da je pozovu u krevet. Jer ona je izbirljiva, sećaš se? Mada je sve krenulo od njegovog bezglasnog „Dođi“ iz prilične daljine. Međutim, nisu sve vreme ove reči ćutale, pred kraj su ipak rekle nešto („A onda je rekao, rečima rekao…“)
      Da, nada, i ponovno rođenje, kako si znao?
      Jeste, prvo je nastala od reči, a vremenom postala samosvesna, ona koja rečima ne dozvoljava da je zavedu. To što nečijim rečima ipak to dozvoljava, to ne umanjuje njenu samosvest, samo čini da se oseća još poželjnijom.
      Nisi analizirao. Ti si se nadovezao. Dodao neke linije na skicu. Da, samosvesna je Suzi, iako ima momente nesvesti kosmičkih razmera 🙂 Bilo da je s ove ili s one strane ogledala. 🙂

  2. Pričala ili pevala unazad sve jedno je… Bar meni.
    Zašto?
    Pa zato što su ogledala svuda oko nas, a moja percepcija prihvata takve, bar za mene, neobične priče. Taj proces dok čitam, a ne znam kako će se završiti i šta će biti…
    Iskreno, ja ne umem da napišem takvu priču i fascinira me način na koji je ti pišeš jer na kraju sve dobije smisao i objašnjenje. I da… tu je i faktor iznenađenja koji je nezaobilazan.
    Da te potsetim:
    „Онда се зачуо тресак, прасак. Није ни прасак, већ хитац. Чуо се хитац. Јасно је чула хитац , бум! И ставила је руке, бум!, бум!, на груди,
    обе руке,
    и притискала јако,
    и притискала јако.“
    Eto, zato mi se sviđaju! 🙂

    „Ja reagujem nagonski, instinktom i osećanjem.“
    Mislim da si tom rečenicom u jednom komentaru sve rekla – to u potpunosti razumem. 🙂
    Pozdrav Tanja!

    • Znam da razumeš! Kao i ja onu atmosferu tamo u tvojim pričama, pogotovo kada pišeš o svojoj ženi, o ljubavi, ma kada pišeš o bilo čemu.
      Moram ti reći još nešto: pa ovo je neverovatno: ceo dan sam danas razmišljala o priči u kojoj se začuo BUM!, koju si citirao. (Zašto je nije poveo ubica! Nije ni meni jasno iako sam ja autor priče. Ali očito ne i njen gospodar!) Kakva koincidencija. Neverovatno. To je taj svet o kome si ti meni odgovorio kod tebe na blogu! 🙂 Hvala!

  3. Bože, koliko divote sam ja propustila – samo zato što mi nisu dali da otpišem stari komp dok ga oni, stručnjaci, ne otpišu. Na sreću, kupih nov laptop. Pa sada uživam i čitanju brijajntnih tekstova mojih net drugara.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s