Донекле допуњена скица за аутопортрет

А онда је, сасвим очекивано, почео тај чудесни плес испред огледала. Музика је била тиха, светлост плавичасто-зелена, просто се тако наместило све. Још неко је, очигледно, био ту. Упорно сам хтела да прочитам реченицу коју сам ишарала по леђима оне вечери још. Покушавала сам да се сетим јесам ли то учинила фломастером, прстом умрљаним сенком за очи, четкицом за сликарске боје… Зашто ме је занимала баш та реченица сад, ја стварно не знам. Сећам се само да сам према њој имала нарочит однос. Затворила сам очи. О, да, веома, веома задовољна собом, негде у дубини, у дубокој, једва скривеној женској таштини. Ма наравно да је све почело од црних самодржећих чарапа са чипком, и штикли, и звецкавог накита. И ма колико да сам тонула у дубине, ја сам остајала овде, на површини, у свесном, на телесном, признајем, уживала, самозадовољно. Нешто можда у свему овоме не ваља?! Нешто није како треба у овим признањима?! Па шта! Ја сам Сузи и у себи се сналазим како ми је воља. Спуштам шаке на ивицу овог тоалетног сточића. Рукама се одупирем и осмехом играм чипком на чарапама. И забацујем главу. Сети се, сети се шта си шарала, шта је писало… Па ти си то написала. Никог те вечери, кад је настајала прва скица, никог није било у соби. Дошла си однекуд и – уживала. Слично као сад плесала си пред огледалом. Али ниси себе додиривала овако. Није те било брига шта ћеш да ишараш. Пуштала си да те написано изненади, макар испало да нису у питању речи. А вечерас, вечерас желиш да сваку шару претвориш у њих. Зашто? Мислиш ли да је у њима некакав одговор? Прекрсти сад ноге – то је наредба. Хоћу да ти ставим повез преко очију. Да се видиш, са друге стране – како скупљаш шаке у песнице и свијаш их међу бутинама, подижеш браду, као птица, која лети последњи пут…, и како избацујеш језик, плезиш се свему што те осуђује, не разуме и мрзи. И уживаш. И јечиш. Сузи, ту сам. Погледај се. Сада ћу те ујести за раме. До бола који озбиљно боли, и разбуђује, и највиши је од свих врхунаца нежности. Столица клизи у назад, не видим ко је помера, спуштам табане на ивицу тоалетног сточића. Ногама се одупирем и осмехом се играм чипком на црним чарапама. Шапнем: „Шта пише?“ И осетим прст како моја леђа готово без додира управља ка напред. Грудима се ослањам на ивицу сточића. Са повезом преко очију. Ишчекујем, са згрченим прстима и зубима забоденим у доњу усну, шта ће прст даље да уради. Онда осетим остале прсте. Десна рука. Па прсте леве. Шарају по мојим леђима. Шарају реченицу. Откопчавају ме до краја. Кажу: Нисмо ми речи, Сузи. Ми смо прсти. Тако си слаба сад… Зато ћемо те, Сузи – па ти дрхтиш, Сузи, наслони се скроз -, зато ћемо те сад одвести у кревет и писаћемо по теби све оно за шта овде више нема места. И све оно што речи не би умеле да кажу. Оне речи с којима ниси хтела да проведеш ноћ јер нису довољно тешке… тако си некако рекла. Скини ту преосталу чипку, Сузи. Сама. Док те гледам. А када то будеш урадила, ја ћу ти одвезати мараму и открићу ти ко сам. И чућеш реченицу коју си шарала по леђима. Чућеш безобразне, искрене, љубавне речи, Сузи, настале испред огледала. Док си се свлачила. Мислећи на мене. Још оне ноћи. Скини се сад.

Шапат

Види овако: може се прећи из једне тачке у другу тако што те неко држи за табане. А ако те неко држи за табане онда је логично да не додирујеш тло. Па како онда ходаш? Усправиш се некако у тим великим шакама које ти држе табане. Не жмуриш, јер би то већ била чаролија, а овде није о чаролији реч. Ово се стварно десило. Дакле, не жмуриш. И тачно видиш како се шаке увећавају и како се смањујеш ти. Шаке су велике, а нежне. И ти на тренутак размишљаш о томе, као у неком полусну. А онда се тргнеш јер осетиш чудан поветарац. Погледаш, и схватиш да су шаке направиле кревет за тебе. Да си у кревету од прстију, мириса и коже, и да додатно миље долази од оног благог ветра. То су, у ствари, једна провидна крила. Она се подижу и спуштају као најнежнији тил. Сад се вероватно питаш да ли су изникла на телу особе са великим шакама или на твом. То не могу да знам али једно је сигурно: крила су се родила у исти онај час када си се смањила, па постала невидљива и када је од тебе остао само мирис. Тада су се родила. Крила. И ти си од тада у тим шакама стално… И крила подижу шаке… И крила љуљају шаке… И шаке љуљају тебе… И летите… Лагано… Шшшшшшш… Спавај, Сузи… Чек, само час: дај ми табане. Да их грејем. Тако. Спавај сад.