Донекле допуњена скица за аутопортрет

А онда је, сасвим очекивано, почео тај чудесни плес испред огледала. Музика је била тиха, светлост плавичасто-зелена, просто се тако наместило све. Још неко је, очигледно, био ту. Упорно сам хтела да прочитам реченицу коју сам ишарала по леђима оне вечери још. Покушавала сам да се сетим јесам ли то учинила фломастером, прстом умрљаним сенком за очи, четкицом за сликарске боје… Зашто ме је занимала баш та реченица сад, ја стварно не знам. Сећам се само да сам према њој имала нарочит однос. Затворила сам очи. О, да, веома, веома задовољна собом, негде у дубини, у дубокој, једва скривеној женској таштини. Ма наравно да је све почело од црних самодржећих чарапа са чипком, и штикли, и звецкавог накита. И ма колико да сам тонула у дубине, ја сам остајала овде, на површини, у свесном, на телесном, признајем, уживала, самозадовољно. Нешто можда у свему овоме не ваља?! Нешто није како треба у овим признањима?! Па шта! Ја сам Сузи и у себи се сналазим како ми је воља. Спуштам шаке на ивицу овог тоалетног сточића. Рукама се одупирем и осмехом играм чипком на чарапама. И забацујем главу. Сети се, сети се шта си шарала, шта је писало… Па ти си то написала. Никог те вечери, кад је настајала прва скица, никог није било у соби. Дошла си однекуд и – уживала. Слично као сад плесала си пред огледалом. Али ниси себе додиривала овако. Није те било брига шта ћеш да ишараш. Пуштала си да те написано изненади, макар испало да нису у питању речи. А вечерас, вечерас желиш да сваку шару претвориш у њих. Зашто? Мислиш ли да је у њима некакав одговор? Прекрсти сад ноге – то је наредба. Хоћу да ти ставим повез преко очију. Да се видиш, са друге стране – како скупљаш шаке у песнице и свијаш их међу бутинама, подижеш браду, као птица, која лети последњи пут…, и како избацујеш језик, плезиш се свему што те осуђује, не разуме и мрзи. И уживаш. И јечиш. Сузи, ту сам. Погледај се. Сада ћу те ујести за раме. До бола који озбиљно боли, и разбуђује, и највиши је од свих врхунаца нежности. Столица клизи у назад, не видим ко је помера, спуштам табане на ивицу тоалетног сточића. Ногама се одупирем и осмехом се играм чипком на црним чарапама. Шапнем: „Шта пише?“ И осетим прст како моја леђа готово без додира управља ка напред. Грудима се ослањам на ивицу сточића. Са повезом преко очију. Ишчекујем, са згрченим прстима и зубима забоденим у доњу усну, шта ће прст даље да уради. Онда осетим остале прсте. Десна рука. Па прсте леве. Шарају по мојим леђима. Шарају реченицу. Откопчавају ме до краја. Кажу: Нисмо ми речи, Сузи. Ми смо прсти. Тако си слаба сад… Зато ћемо те, Сузи – па ти дрхтиш, Сузи, наслони се скроз -, зато ћемо те сад одвести у кревет и писаћемо по теби све оно за шта овде више нема места. И све оно што речи не би умеле да кажу. Оне речи с којима ниси хтела да проведеш ноћ јер нису довољно тешке… тако си некако рекла. Скини ту преосталу чипку, Сузи. Сама. Док те гледам. А када то будеш урадила, ја ћу ти одвезати мараму и открићу ти ко сам. И чућеш реченицу коју си шарала по леђима. Чућеш безобразне, искрене, љубавне речи, Сузи, настале испред огледала. Док си се свлачила. Мислећи на мене. Још оне ноћи. Скини се сад.

Advertisements

35 thoughts on “Донекле допуњена скица за аутопортрет

  1. Auuuuu Tanja,
    sledeći put molim podnaslov: ne čitati pred spavanje jer vas ovo neće uspavati! Uhhh prelepo pišeš i uživam u tvojim slikama i bojama i dodirima…nežno sasvim 🙂

  2. Prelepo, prelepo pišeš! Stvarno je taj svet koji bojiš nekako magičan, i na javi i u snu.
    Neverovatno kako dodirneš mekane predele duše.
    Veliki pozdrav Tanja 🙂

  3. Slatka bol koja razbuđuje i najviša je od svih vrhunaca nežnosti…svidelo mi se ovo. Našarale su te reči mnogo toga, misim da nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Baš sam radoznala…

  4. Tanja, čudesnice… Ovo jeste najteže – plesti na ivici a da ti predivo ne klizne tamo gde ne treba – u kliše, u banalnost, u običnost. Ovde je sve – kao u svim tvojim pričama na pravom mestu (ne predvidljivom, već pravom), sa merom, a opet toliko razigrava misaonu sferu da sam uživala čitajući jednu novu tebe ili jedno novo iščitavanje tebe… Sloj, po sloj – autoportet dame…

  5. Svako učitava kako želi… umetnički doživljaj i sve to… Imaš lajk za pesmu, lepa je. Ne znam, ali ja sve o čemu pišem vidim nekako ovako: (neka ovo bude mali doprinos postu, a ne samo odgovor na tvoj komentar)

  6. Mislio sam da je nemoguće pronaći post u kojem žena samosvesno, na jedan prihvatljiv način opisuje erotski ples, dodir, ili žudnju…
    Prsti su čudo.
    Ti si nas svojim pisanjem tako dotakla, da je nemoguće ne verovati da čuda postoje.
    Bravo Tanja!
    Pozdrav! 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s