Skica i portret

Ne smeš da zaspiš u ovom snu, Suzi. Mogla bi da iščezneš, da ostaneš samo u ogledalu, pa da priđem i ujedem ti rame i da to bude moja sopstvena usna… pa da čujem kako me dozivaš imenom, moliš me da te vratim,
i milujem,
i umirim,
i da ja ne mogu da te nađem… i da ti kažem šta sam sve želeo da ti pišem po bedrima i kakve sam linije hteo da povlačim razmičući ti noge… Dođi, Suzi. Kako ti zveckaju narukvice oko ruku! Volim kada mi tako prilaziš. Drska, a sasvim slaba,
u jednoj durskoj sceni,
jako sporoj,
durskoj, a bezglasnoj,
u kojoj se otvara zavesa i najpre otkrivaju butine u onim crnim samodržećim čarapama. Tada minđuše zasvetlucaju. Pa se zabelasaju zubi
stisnuti u naporu da zadrže jezik još neko vreme…
Onda se razobličavaš,
cela uperena u mene,
snagom izvan svih poređenja, u samosvesti,
a cvokotava,
nesvesna,
drhtava
u mojim rukama koje te stežu do same granice bola,
u rukama iz kojih me gledaš…
Suzi ne smeš, obećaj mi to, ne smeš da zaspiš u ovom snu.

Suzi je tada bila u susednoj sobi. „Ne smem da zaspim u ovom snu“, rekla je – šaptavo, pomireno, uplašeno i u jednoj naročitoj sreći – sama sebi. A onda je stavila još jednu narukvicu. Zategla čarape. Stavila sjaj za usne. Isprobala još jedan par cipela. „Ove ću!“ Prsnula u dekolte malo parfema. Spustila ruke na stomak. Preplela prste. Pa ih razmakla, zažmurila i dodirnula dupe. Pa otvorila oči. Zabacila kosu. Kročila u zavesu. „Suzi“, šapnuo je, „ne smeš da…“ „Znaš da neću“, bila je tiha. „Ali čak i da se to desi, ti ćeš me probuditi.“ „Kako znaš?“ „Znam zato što već jesi.“ Nasmešio se. „Dođi.“ „A, ne – prvo mi kaži jel sam lepa!“