Big Mama

Piši, samo piši. Ne misli kako će da zvuči. Zvučaće, zveckaće. Muzika neće nestati, ne brini. Muzika su reči. Šaraj ih, i piši, i šaraj… Suzi… Suzi, pogledaj! Uočavaš li prelive? Vidiš li kako se razobličava, tamo u daljini, jedna velika, velika žena, bujnih grudi, jakih ruku, zauzela je dve trećine neba… miriše na slatkast parfem… jedna linija znoja… Ne prepoznaješ me, Suzi? Leto je… jug… i ogromna lepeza… Iz njenih grudi javlja se i proleće, i zima, i jesen… I čudne prerije, i kosmos, i doživljaji – ovi sada i oni od pre -, i nada, i padovi, i užici, stenjanje, krici, porođaji, jedno majušno umrlo telo, obični prolaznici, garavi momak iz Corner shop-a, Visa kartica, i jedan džip, i razgovori šapatom, i topla soba u kojoj fališ samo ti… Čuješ li to? Ja ovo govorim. To sam ja, ja. Osvesti se, otvori oči, nemoj da me plašiš, Suzi… Suzi, vrati se. Diši, diši. To sam ja – Big Mama, sećaš se? Vrati se. Zvučaće, ne brini. Stvorićeš tu muziku o kojoj sanjaš. Molsku. Ali sa durskim nanosima dok se vodi ljubav. U tim scenama – durovi!!! Suzi, Suzi… evo, uzmi papir, evo… Zvučaće. Dokazaćeš, znam, da priče mogu da se pevaju, i da je moguće da nastanu urlici od reči, i da je istina da reči imaju zube kojima orgazam pretvaraju u nešto više od tog, i da one… Istinu koju ti iznosim sada Suzi, naći ćeš tek kada odeš na čistinu. Na mnogo širi prostor od ovog ovde. Tamo ćeš me naći i prvo što će se desiti čućeš kad kažem: Neka osuđuju. Neka osuđuju. Rastapaj se. Okreći se. Igraj. Dodirni se. Oseti se. Živi. Neka ćute. Neka pričaju. A onda ćeš nasloniti obraz na moje grudi i čućeš ritam moga srca. Čućeš strujanje krvi, guste, lepljive i žive. I na tren će nastupiti potpuno slepilo jer će iz mene grunuti živa svetlost. I mokra ćeš biti skroz jer će po tebi teći živa voda – sve tvoje suze skupljala sam ovde. Ovde, vidi! I bićeš okrepljena i utopljena. I zadremaćeš na čas… Zato piši… budi svoja… ne misli… ne obaziri se… ne slušaj… piši… piši o svemu što sam ti kazala. Jer sve što se čulo, sve što je zazvučalo i mimo mojih reči, sasvim je dovoljno za jedan lep i osmehnut život na Zemlji… Živi ga. I ne obaziri se na one koji te osuđuju. Ajde sad – obuj se, obuci, zategni, doteraj, namiriši… Obiđi još jedan krug… Zanesi se… Razbij se… Pocepaj… Izvrišti… Umri… I oživi… I obećaj mi… ne, ništa, ništa… Igraj se površnosti, draga, i čini sve što ti prija, iz te dubine, sa te visine… ovako je govorila svojoj unuci Suzi, majka Suzine majke, koja već neko vreme nije tu i na čije ogromno telo Suzi sad naslanja svoje i plavom penom se obavija.

Suze

Te suze su postale ličnost za sebe. Potpuna, kompletna ličnost sa svim karakteristikama koje je čine celovitom. Samo što nemaju lice i telo, nemaju lik. Ne mogu da se skiciraju, niti portretišu. Ne zna se da li su im oči zelene, plave il smeđe. Imaju li dugu kosu. Smešne šiške. Kakav im je vrat, koža, miris… To se sve može tek zamisliti.
One mogu biti vetar, magla, pahulje, oluja, grebeni, talasi, stenje… Mogu biti virovi. Mogu biti Suzi u senci i zanosu. Mogu biti lokvanj, bara, močvara… ili planeta Zemlja iz velike daljine kad se gleda. ..
Njihova dominantna osobina je upornost, upornost i neobaziranje na svet. Njima nije važno šta će ko da kaže. One rade šta žele. Izlaze po danu, po noći, kad god im se prohte. Otkrivaju se u prodavnici, na ulici, tokom vožnje, na poslu, u samoći i pred gomilom ljudi. Daju sebi pravo na sve. Ne traže dozvolu za svoje postupke. Prate svoj tok. Uvek ispoštuju svoj trenutak. Ne zarezuju ništa. Nikakve zabrane nad njima nemaju moć. Nikakva kontrola ne može da ih obuzda. Ali, jedno je čudno: ma kako sve ovo da zvuči, one nisu razmažene i obesne. Uprkos svojoj hirovitosti, one su skromne. Uprkos svom „radim šta hoću“, one su čiste. I uprkos tome što jesu ličnost, a nemaju lik, na momente su jedini dokaz postojanja. I to uvek i uvek onda kada se učini da je svako postojanje samo privid, da će sve što je i malo lepo ipak otići i da je nestajanje jedino moguće rešenje.
A ima još nešto: bez obzira na njihovu silovitu prirodu, one umeju i te kako da se uplaše. Čega? Kako čega?! Pa da će, a do toga će svakako jednom morati da dođe, da će se povući u sebe. Na jedno hladno, jako hladno mesto gde nema Sunca i svetla. I da će se polako stezati, lediti, lediti, lediti… sve dok im ne prepukne srce.

Nijanse Skice

„Suzi… Dođi“, čula sam šapat kroz granje, grmlje i zvezde.
„E pa ne mogu.“
„A što“, opet je šapnuo osmeh.
„Pocepaću čarape.“
„Kupićemo druge.“
„A kad?“
„Kad god hoćeš.“
„Iste ovakve, crne, sa čipkom gore?“
„Iste. Sad dođi“, osmehivao se šapat.
„Neću.“
„O, ne opet… A što?“
„Pa pocepaću ih. Dođi ti pa me prenesi.“
„Ok, Suzi, preneću te ja.“
„A što ne bismo ostali na ovoj strani? Ti dođeš ovde. I ovde je lepo. Čarape cele, ti se ne mučiš, a isto smo zajedno.“
„Suzi… komplikuješ bezveze. Kod mene je bolje, i ti to znaš. Da dođem?“
„Ajde. Ali da me preneseš ti.“
„Rekao sam da hoću.“

Čula sam korake kroz granje, grmlje i zvezde.
„Zveckaću da me nađeš… Jel me čuješ“, šapnula sam.
„Čujem te, Suzi.“
„Zveckaću još. Prati zvuk. Ne svetlo. Svetlo ume da zavede.“

Čula sam to telo kroz granje, grmlje i zvezde. Čula sam i svoje telo. Jasno. Kao da je bilo izvan mene… Sve je zveckalo poput majušnih zvona utopljenih u dno. Vezao je moju kosu u rep. Poljubio me u obraz. Otkopčao mi haljinu. Izneo me iz nje. Uzeo me u ruke. Poneo me. Znam da se bojao da me ne ispusti. Ne zato što sam mu bila teška. Već što sam se toliko kidala, plezila i tresla… I tako… Tamo je polako postajalo Ovde. Ovde nema stanova, kuća i ulica. Samo jedno udubljenje. U nečem mekom. I tako toplom. E tu me je spustio nežno. „Suzi… nemoj da se pomeraš“, rekao je šapat. „Neću“, šapatom sam rekla. Haljina je ostala, tašna, parfem, veš… Samo čarape, i narukvice na rukama. Udaraju i zveče. Udaraju stablo za koje se Suzi šakama drži dok se šapat zabija u nju, i dok je to lice neprestano gleda, i dok joj se karlica steže i dno stomaka ječi, i trne i ječi
do samog bola
kome ni smrt ne može ništa,
kome ništa ne može ništa
jer se dešava sve.
Baš zato što se dešava sve.

„Šta radiš, Suzi?“
„Oblačim se. Šminkam se. Gde su mi cipele?“
„Ideš?“
„Pa da. Idem.“
Razvezala je rep. Zabacila kosu. Može joj se. A onda je, onda je pogledala preko ramena. Pomalo razmažena i samosvesna. Pa se opet malo zagledala u sebe. Dunula u ogledalo i prstom napisala nešto. Pa pustila haljinu da sklizne na pod. I u čarapama, i sa cipelama, šta? – pa vratila se u krevet.