Pomalo konfuzna priča u ime ljubavi, spokoja i slobode

Postoji jedno lepo, čisto i toplo mesto. Gde ću umeti da budem sama. I gde ću ući, veselo i svesno, kad god voda krene da me potapa. O, ne! – ja se ne smem više nikada daviti! Više nikada ne smem dozvoliti velikoj vodi da se popne iznad mog temena. Ona više nikada ne sme da puni moja usta kada se otvaraju da dozovu pomoć. Više nikada se moja kosa ne sme uvijati oko mog vrata, kao morska alga, stvarajući nelagodu, nespokoj, navodeći me da se okrećem u krug, da se rasplićem da bih živela, tačnije preživela. Nikada više… Bežaću od bujica, od bujica. Neće me stići. I neću biti slaba. Ne, ne, neću misliti – to je jako opasno! Misliti – to je rizično. Jer tada u moju šumu, tada kad misli misle, tada dolaze džinovice, sa sjajnim pogledom, sjajnim nakitom, čudnovatog glasa i kose… i postaju tako lepe u mojim očima… opasne džinovice… Odmah ću, ali odmah – slovima, odmah ću morati da podignem glavu, udahnem duboko i odlučim da pobedim vodu. Iako vidim da talasna gromada postaje sve veća, i da će doći do mene jako brzo, ja ću morati da ostanem smirena. Desna, leva, desna, leva… Neka ih… Neka je… Ne obaziri se, Suzi. Imaš ti gde. Imaš ono lepo, čisto i toplo zeleno mesto. Tamo je neonsko svetlo. Imaš sve što ti treba za trenutni beg. Koji je nekad značio pogrom. I bio pogrom. I bio opasan poput smrti. O, ipak moram da dodam da smrt više ne nosi opasnost. Jer se, kad misli krenu da teku, ona prosto razobličava u želju. Zato u šumi, ti, Suzi, ne čuješ ptice. Već glasove čarobnica koje nikoga toliko ne privlače kao tebe, nikoga toliko ne hipnotišu, nikome nisu toliko lepe… Zato u šumi velika, velika sumnja preti da podigne branu još tamo, još tamo iz daljine, i da voda ipak u naletu nahrne. I ubije te. To jeste pogrom. Ubica mira. Ubija davljenjem. Na noge vezuje kamenje. Brodovima krade sidra. Ne i ne. Ja više ne smem tonuti. Više nikada ne smem dozvoliti velikoj vodi… Čak i da pobedim vodu, njih, njih,… nisu smele da se jave, nisu smele, nisu smele… Jer ako su jednom bile tu, uvek će se vraćati… i šta ću onda ja, Suzi, koja to gleda?! Ima jedno mesto, lepo, čisto, toplo i zeleno. Tu Suzi ulazi kad se potop javi. Tamo ima jedan mali sto. Više stolića ima. Ali na ovom su pipete i epruvete sa tečnošću u boji. Ima i staklenih posuda gde je tek krenulo da klija zeleno bilje. I jedan mikroskop je tu. Kroz njega može da se vidi još nerođeni cvet. Sve je to Suzi osmišljavala jako dugo. Na drugom stolu je Biblija. I mala beležnica. Suzi i njeni bezobrazni zanosi, njeni maniri, njeni halteri, medaljon na vratu, isplažen jezik, dodiri, nesvesti, ogledala i orgazmički napadi ljubavi koja kruži, kruži, izvire… sve to i Biblija – kako čudesan spoj. I anđeli koji znaju, i čiste svako zrno prašine pa je sobica uvek lepa i spremna za nju. I njena. Samo njena. Njen spas. Spas od svega što može zarobiti njen um, od svega što može zarobiti njen um… I biće sve privlačnija, sve poželjnija… i još više će se samoj sebi Suzi diviti i čudiće se što niko ne vidi skromnost u njoj! I vodiće ljubav na svim mestima sveta. Čak i među zvezdama, među granama, na krevetu i iznad njega… širiće noge i grlo i obožavaće do kraja… I baš zato biće sve čistija, sve nevinija… i verovaće u sebe… pouzdaće se u samu nju, nju evo ovde ovde – kad staviš dlan pričajući o duši. I reći će, Suzi će reći: „Duša je slobodna. A sve što je izvan nje, ne tiče me se ništa. Ako me džinovice ne ostave, ja ću ostaviti šumu… mogu ja i bez nje… Jer ja se više ne smem daviti… nikada više niko ne sme imati moj mir. Ne da ga ne dam. Nemam ja snagu za takve odluke, suviše sam nagonska, suviše osećam. Ne može, jer se nešto u samoj geometriji menja. Iako se i dalje skidam pred ogledalom. Iako zanosima dozvoljavam prekoračenje svake moguće mere. Iako i dalje uživam da blistam. I da se kinđurim. I ludim. I volim. I gledam, onako, kroz senke od čipke…“ Mnogo toga Suzi sad hoće da kaže. Racionalnog objašnjenja praktično i nema. Možda i zbog toga što je Suzi nekako povodljiva, mada to nije prava reč. Ona se ponese. Zato toliko beži od vode. Od vode, od misli, od misli, od misli… Ponekad uoči ono što je tako majušno, a uveličano pod okularom barem 100 000 puta. I što svetu nije jasno. Što je nespojivo sa njenom pojavom, osmehom, hodom, načinom na koji gleda… Ima jedno lepo, čisto, i toplo zeleno mesto… Od vode, od misli, od misli, od misli… Suzi beži u njega… Živi pod mikroskopom… Pije iz epruvete… I šminka se i skida pod neonskim svetlom… Ima jedno mesto… I tamo… i tamo je sigurno… tamo je tako sigurno… tamo je tako sigurno…

Advertisements