Priča o rečima

Reči, reči, reči, rojevi reči… svici u mračnoj travi, reči u tupom jauku, reči sumnji, reči istine, izmišljene, željene, reči dobijene na dar… reči…

Neko mi je danas rekao da reči jesu moje sredstvo. Htela sam da pobegnem od tih reči. Ali one su tekle dalje:

„Ti rečima praviš kolibe, crtaš obale, oslikavaš vilenjake, definišeš ljubav i sve one zanose… Prah su tvoje reči, i njega posipaš po zvezdama, dok ptica širi krila, a patke tiho plove u paru.“

Nisam se osmehnula na ove reči, meni rečene. Ne umem rečima da kažem što. Možda iz straha da ne prođu, da im ne zaboravim zvuk. Jer reči su neuhvatljive, kao i note. Reči su tonovi, reči su oblici, ali nevidljivi. Prolaze i huje, huje, gube se. A trebaju. Nekada reči tako mnogo trebaju. Iako se život ne može izgraditi na rečima. Niti na muzici. On se gradi od ljudi, odnosa, trajanja. Kuća od cigala. Dodir od ruku i tela. Poljubac od usana i jezika. Poverenje od dela i postupaka… A mir? Od čega se gradi mir? Mir se gradi od rušenja strahova i disanja, disanja, disanja… Eto, rekoh nešto konkretno i rečima. Da se nastavim, da se nekako zahvalim drugarici. Koja je toliko puta nosila mene i sve one reči kojima nisam crtala, oslikavala, definisala… Znate, ona je umetnik, pravi predmete od stakla. Staklo su njene reči. I često su moje reči udarale u njene staklene predmete čudesnih boja i iskri. I oni su bili snažne brane, stavljane pred mene – da ne odem, da ne otkliznem, da me voda ne odnese, dok tražim reči kojima bih dozvala pomoć. Nije dala da me reči napuste mada sam ja često odustajala od njih. „Ti rečima praviš kolibe, crtaš obale…“, tako sam čula da je rekla. I još je rekla da ću njima uvek, uvek uspevati da popunim oblike koji će još i da zvuče. A pošto je prijatelj, ja ću sada odlučiti da joj verujem i reći ću, najjednostavnije mogućim rečima: „Mnogo mi znače tvoje reči.“ A onda ću otići u san, u vir, na reku… bilo gde… bilo gde… samo da je tišina.

Advertisements

Pismo gospođice S, gospodinu Š, Šveningen, 1897.

https://bibliotekaxv.wordpress.com/2013/01/09/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%92%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%81-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D1%83-%D1%88-%D0%B2%D0%B8%D1%81%D0%B1%D0%B0%D0%B4%D0%B5/

Oh, gospodine Š, pa Vi još niste odgovorili na moje pismo! Čekam i čeznem. Pomišljam da je možda gospođa Š videla onaj poljubac u obraz. Ne, ne, nije moguće. Bili smo dalje od lampiona u vrtu. I brzo smo se vratili. Tada ste pozvali na ples gospođicu M i ona Vam se smešila. Kako je umiljata gospođica M, sa onim njenim pegicama i ružičastom kožom! O ne, nemojte mi reći da posle niste želeli da igrate sa mnom! Ili Vam se učinilo da kroz moj uvojak gledam barona i njemu upućujem naklon! Oh ne brinite. On je tako običan. Njegove priče… oružje i konji. Lov. To je tako dosadno. Vi ne lovite? Lovite li, gospodine Š? Zečeve ili srndaće? Oh kako je lepo smejati se s Vama. Tako ste duhoviti, tako darežljivi. Vaši komplimenti su tako otmeni. S Vama u društvu… osećam se… osećam kako Vama sva ova moja lepota zapravo nije bitna, već moj duh. I to me uzdiže u sopstvenim očima pa se u ogledalu činim samoj sebi još lepšom. Vi gledate moju drugu stranu. Gledate moju dušu! Ali zašto Vi meni ne pišete? Znam! Sigurno mi spremate neko veliko iznenađenje, na primer, na primer… ogrlicu i minđuše! To je više od reči. A Vi ste tako neobičan čovek pa mi je logično da umesto pisma kažete to što želite na neki drugačiji način. No dosta o tome. Nije lepo da jedna dama toliko otkriva svoja osećanja. U svemu treba imati mere. Baš kao i Vi. Niste prekoračili granicu pristojnosti ničim. Ja Vas zbog toga veoma poštujem. O, da, i Vašu ženu naravno. Recite mi kako je gospođa Š. I, naravno, prenesite joj moje pozdrave i kažite da mi se jako svideo onaj medaljon na njenom lančiću. I da joj jako lepo stoje tamniji tonovi. Trebalo bi više da ih nosi.
Pa, gospodine Š, toliko od mene.
Pozdravlja Vas gospođica S,
ona koja pati i koja sada… ah, oprostite na ovom izlivu osećanja… sada mora hitno da ode i napuderiše nos!