Priča o rečima

Reči, reči, reči, rojevi reči… svici u mračnoj travi, reči u tupom jauku, reči sumnji, reči istine, izmišljene, željene, reči dobijene na dar… reči…

Neko mi je danas rekao da reči jesu moje sredstvo. Htela sam da pobegnem od tih reči. Ali one su tekle dalje:

„Ti rečima praviš kolibe, crtaš obale, oslikavaš vilenjake, definišeš ljubav i sve one zanose… Prah su tvoje reči, i njega posipaš po zvezdama, dok ptica širi krila, a patke tiho plove u paru.“

Nisam se osmehnula na ove reči, meni rečene. Ne umem rečima da kažem što. Možda iz straha da ne prođu, da im ne zaboravim zvuk. Jer reči su neuhvatljive, kao i note. Reči su tonovi, reči su oblici, ali nevidljivi. Prolaze i huje, huje, gube se. A trebaju. Nekada reči tako mnogo trebaju. Iako se život ne može izgraditi na rečima. Niti na muzici. On se gradi od ljudi, odnosa, trajanja. Kuća od cigala. Dodir od ruku i tela. Poljubac od usana i jezika. Poverenje od dela i postupaka… A mir? Od čega se gradi mir? Mir se gradi od rušenja strahova i disanja, disanja, disanja… Eto, rekoh nešto konkretno i rečima. Da se nastavim, da se nekako zahvalim drugarici. Koja je toliko puta nosila mene i sve one reči kojima nisam crtala, oslikavala, definisala… Znate, ona je umetnik, pravi predmete od stakla. Staklo su njene reči. I često su moje reči udarale u njene staklene predmete čudesnih boja i iskri. I oni su bili snažne brane, stavljane pred mene – da ne odem, da ne otkliznem, da me voda ne odnese, dok tražim reči kojima bih dozvala pomoć. Nije dala da me reči napuste mada sam ja često odustajala od njih. „Ti rečima praviš kolibe, crtaš obale…“, tako sam čula da je rekla. I još je rekla da ću njima uvek, uvek uspevati da popunim oblike koji će još i da zvuče. A pošto je prijatelj, ja ću sada odlučiti da joj verujem i reći ću, najjednostavnije mogućim rečima: „Mnogo mi znače tvoje reči.“ A onda ću otići u san, u vir, na reku… bilo gde… bilo gde… samo da je tišina.

Advertisements

28 thoughts on “Priča o rečima

    • Ima jedna pesma koja počinje rečima: „Mir kao reka, radost beskrajna…“ Znaš kako je tiha i lepa! Pevušim je poslednjih dana. Ne mogu da je nađem inače bih je postavila ovde, makar kao odgovor na komentar. 🙂

    • Pa i kad su snimljene, čim ih čujemo prokliznu. S tim što snimljene možemo više puta da čujemo. Izgovorene samo jednom. A sad, šta ostane u doživljaju i sećanju, to je druga stvar. Sviđa mi se ovo „oslikamo vijuge“.

  1. „Mir se gradi od rušenja strahova i disanja, disanja, disanja“…
    I ti to prelepo radiš a možda i ne znaš da je – savršeno!

  2. Ona koristi svjetlo, hvata ga, prenosi ga. Ti koristiš zvuk, hvataš ga, prenosiš ga. Onda neka boja izazove neki zvuk, zvuk dobije boju i dva se svijeta stope u jedan kao san s obalom jave i java s morem sna… mir onog trenutka između udisaja i izdisaja, kad možeš ali ne letiš, kad možeš ali ne dišeš, kad možeš ali ne pišeš…
    Jesi li čitala možda ‘Prenositelj svjetla’ od Bernarda Tirtiauxa? Pročitao sam taj roman po preporuci i jako sam zahvalan preporučiteljici na tome. U njemu nalazim i tebe i tvoju prijateljicu, preporučam 🙂
    Za mene nisu riječi sredstvo već je sredstvo naše ograničeno korištenje njih koje su postojale prije nas i ostat će poslije nas. A ti ih ne koristiš kao sredstvo jer… one su kod tebe nesputane, one su kod tebe i zvuk, i svjetlo, i vrtlog, i mir u središtu tog vrtloga, i… evo, ovo što ja sad radim – to je sredstvo 😀

    • Da, staklu je bitno svetlo, a rečima zvuci! Knjigu ću potražiti.
      Jeste, ograničeni smo u mnogo čemu, pa i u korišćenju reči. Mada… i reči same imaju granice tačnije često su nemoćne da iskažu stvari do kraja. Možda je tako i bolje jer kad bi reči umele to – možda ne bismo ni pisali. Reči su pokušaj da iskažu neiskazivo te je možda to njihovo sredstvo.
      Hvala na komentaru. Nadam se da si ti dobro. 🙂

      • Ne znam za njihove granice, ali znam za svoje i svoju nemoć iskazivanja. No da, slažem se kad bi one mogle, umjele iskazati stvari do kraja, što bismo onda mi?

        Nego, sjetio sam se jučer ovog teksta kad sam dobio SMS poruku od svoje najstarije kćeri pa rekoh – da podijelim doživljaj.
        Kći je bila kod jednog mojeg rođaka u Hr. Zagorju koji sam pravi razna piva u kućnoj radinosti, u manjim količinama isključivo za svoje potrebe. Ja sam joj pričao o tim pivima, kako su mi odlična, pričao sam joj o okusima, mirisima i svemu naširoko i nadugačko. Poznavajući njene sklonosti istraživanja novog, rekao joj da bar neko od njih svakako kuša jer to nema veze s onim pivom koje niti voli niti pije, a koje se može kupiti iz uglavnom manje ili više masovne proizvodnje.
        Još nešto moram reći o njoj – ima dijagnosticirane disleksiju, disgrafiju i diskalkuliju i kroz cijelo školovanje je morala ulagati trostruki napor da se nosi s onim što je nama najnormalnije – riječima i brojkama. Danas se već dosta zna o tome, ali u ‘njeno’ vrijeme tek se poneko bavio time, a u školama se uglavnom ‘razgovaralo sa zidovima’.
        Ok, da ne duljim, što sam ono htio reći – mi imamo jedan dogovor: kada se ne može sjetiti poznatih riječi koje joj trebaju da bi objasnila što želi iskazati, neka izmisli iz onih koje ima neku novu, možda će baš to biti ona prava. I tako ja jučer dobih SMS: „Znam da si pio ovo, ali nisi mi ni izbliza opisao tu raznobujnost!“ Mislila je na sve one podražaje koje to pivo izaziva u ustima, na one nove okuse koji dugo traju. Zapravo – na sve ono što sam ja naširoko i nadugačko i još više od toga… U svakom slučaju, meni je jednom svojom rječju zorno iskazala što je htjela.
        Dobro sam, hvala 🙂

      • Da, hvala ti što si sve ovo podelio sa mnom. Tvoj komentar bi mogao biti i post za sebe koji je reblogovan ovde. 🙂 Raduje me da si dobro, a još više da imaš tako duboku, dirljivu, posebnu i sveprožimajuću komunikaciju sa svojom najstarijom ćerkom. Veliki pozdrav, Roberte!

    • Mojra 🙂 koja uvek napravi tako dobar balans među stvarima! Baš mi je drago što si došla. 🙂 A da, ponekad i nerazgovetna buka nešto govori. Ima ih koji su skloniji tom stilu izvođenja. 😉

  3. Rečima znaš odlično da odslikaš svoj svet..a kada rečima dodaš muziku nastaju najdivnije pesme..veliki pozdrav draga 🙂

  4. Reči su bile i pre nas i biće i posle nas, ali nekako, kao da ih nema dovoljno da opišemo sve ono što osećamo? Možda je kao sa mirom: treba otkloniti strah, disati, disati…?
    Čudno je kako posle čitanja tvojih tekstova uvek imam oblik- ništa opipljivo, ali kao da si reči pisala po obodu nekog oblika – i ponovo došla u istu tačku- u tačku spajanja.
    Pišem: zagrljaj, a ti zamisli da sam te jako stegla 🙂

  5. Reči kao nestabilne, stabilne, uzvodne, nizvodne, izrečene, neizrečene, opipljive, neopipljive, stvarne, nestvarne, žive i na kraju kao najlepša tišina.. i sve to ste uspeli da ubacite u svoju misao. Lepo. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s