Stream

Dragi prijatelji blogeri,

želim da vas obavestim da sam pokrenula multimedijalnu radionicu pod nazivom STREAM – tok, struja, bujica.

 

Ideja Streama i strimovanja 🙂 jeste u prvom redu kreativno pisanje i stvaranje zajedničkih različitih književnih formi; zatim usmene vežbe kroz koje kanališemo misli i ideje na sasvim drugačiji način; povezivanje kreativnih ljudi različitih profila… S obzirom da se za Stream prijavljuju i osobe kojima pisanje nije prioritetna preokupacija, oni u grupi nalaze svoje mesto i ulogu i kroz svoj rad (fotografija, nakit, dekupaž…) je dopunjuju.

 

Cilj Stream-a je timski projekat koji će, u formi kolažno osmišljene i stilski i idejno zaokružene knjige, biti publikovan kada se prikupi dovoljno kvalitetnog materijala.

 

Sličnu radionicu vodim već punih šest godina (ali sa mlađom populacijom). Imam razrađen koncept, metodiku, pristup i jasnu viziju.

 

Svaki susret je događaj za sebe, koji pažljivo pripremam i osmišljavam.

 

Strimuje se u malim grupama, od 10 do 12 članova, svake srede u atraktivnom ambijentu kluba Nea&Nera, u Crnogorskoj 8 (odmah ispod Zelenog venca), sa početkom u 18 sati.

O svemu što vas zanima, kao i detaljima nenavedenim ovde, pitajte me preko mejla (tanjataubner@gmail.com), a ja vas pozivam da sutra dođete u zakazano vreme kako biste dobili potpuniju sliku i doneli odluku da postanete deo nas – naravno ako se ne plašite da vas bujica ponese :)!

Sve vas pozdravlja tanjat,

baš sve,

i one prijatelje koji nisu iz Beograda.

 

Očekujem vas sutra, sreda – 30. aprila u 18 sati!

Svi ste dobrodošli,

kao i prijatelji prijatelja :).

Žene

Glas se spuštao sa visina. Jedan dugačak ton. Pojavile su se četiri žene. I njihovi glasovi jesu taj jedan glas.

Bile su tako neobično obučene. Haljine crne i bele. Do kolena. I malo iznad. Lepršave. Koje su skretale pažnju na telo. Iako ga nisu ocrtavale. Baš neobične… gizdave, a skromne, zakićene mnoštvom detalja na rukama, vratu, prstima, kosi… tako brižljivo biranim i sa naročitom pažnjom…

Da, još i ovo: svaka je dozvoljavala svome telu da se kreće po svome. Bile su nagonski svesne sebe – zato reč samosvesne nije reč za ovde. Možda više – zanesene. Oduzete snagom pesme od svega svakodnevnog i običnog.

Četvoroglas, iz grla četiri žene, spuštao se s visina. I utišao vetar. Baš je bilo duvalo.

Ima žena – prijatelja. One su kao vile. One nisu superiorne, nisu gorde, nametljive, a nisu ni ljubomorne. Usredsređene su na svoj svet oko sebe. One imaju moć i imaju potrebu da osnaže žene koje nemaju sigurnost. Kad puste glas, oluja postaje tihost. Kada se nasmeše, nesigurne žene se osete lepše. Kada skrenu pažnju na sebe, one ne čine druge žene manjim od njih- kao što to obično rade sigurne, drske žene.

One nose providne rukavice, satenski crni veš, čudesan nakit, svakakve trice… kao da su rođene s tim… smeše se… i tek podignu prst ka nekoj desetoj ženi koja zadržava dah… ne diše… ne sme da se pusti… misli da nema prava na to… da uvek sve kvari… da je trapava i ne zna… I iz tog prsta, i sa tog lica, do te jedne desete žene tad dopre zvezdani sjaj čudesne magije preobraženja.

Ima takvih žena – prijatelja. One hodaju uspravno, a meko… svesne su da su lepe ali da ostatak sveta nema veze sa tim… one nadograđuju sebe… vole se… kinđure se, šminkaju, menjaju prstenje gledajući kako im stoji na mesečini… igraju se za sebe… u jednoj posebnoj dobroti srca kroz koje dolazi nešto tako lepo.

Da, pevale su, njih četiri, u četiri glasa, to veče.

Nisu počele u isto vreme. Zato se svaki stih po četri puta čuo za sebe.

                                    „I will sing for crescent moon

                                    dancing with the castanet

                                    as the end will come so soon

                                    in the land of twilight…“

     Tako su pevale. Čuješ li?

Zamisli zvuke… note sročene u četiri glasa, tihe, a žilave i nabijene, i mirne kao stena, kao kamen u prstenu, minđuše na površini vodene pene… I tamo, ta jedna deseta žena, eto, zapevala je s njima… I odlučila da prepravi jednu haljinu… da po njoj izveze kamenčiće, da stavi plišanu traku sa svetlucavom zvezdom na vrat. Da bi izašla. Jer da izađe mora. U protivnom… u protivnom nema gde.

 

„Bićeš ti dobro, Suzi“

Bile su neke reči koje su ostavile otisak noža u meni. Nisu probole. Nisu ranile. Nanele su led. I sve je najednom postalo beskrajan prostor, bezgraničan, u kome stojiš oduzeta, a onda prohodaš, trgneš se malo, nateraš, potrčiš, i trčiš, i trčiš, trči, Suzi, trči, do tačke koja te čeka… prizovi trčanjem oluju, munje i gromove, neka buka zagluši reči, da se ne čuju, da se ne čuju… Zašto stavljaš dlanove na uši? Ti si kriva za te reči, ti si kriva, Suzi, za sve… za sve… Oskrnavila si sliku, jednu sliku bez rama… u koju si zaranjala celu sebe, svoje mirise, sokove, meso, kožu, sve… celo svoje srce… bez ostatka… ti si uzela nož… ti, ti si napravila dvostruki rez… kriva si i ja te tako ne volim sad… nevernice… zašto si nanela bol… zasekla konopac koji te nosi pa se cela građevina poljuljala zbog tebe? Zbog reči, Suzi?

Da, zbog reči.

Povredila si ljubav zbog reči?!

Malaksala sam zbog reči.

Sad moraš da skočiš u reku… zaroni do sidra broda  i šiljkom probodi grlo… jer su u grlu ostale reči… koje si čula… od kojih bežiš… zbog kojih trčiš… I kad sve ispadnu, poput kockica leda koje će otopiti reka, ti brzo nazad, izroni, brzo na palubu, na brod… Ne boj se. Ne boj se užasa. Jeka, jeka, jeka. Tamo te čeka pomoć. Poljubac jedan isceliće ranjeni vrat. I bićeš slobodna. Oslobođena onoga što si videla. Oslobođena reči… Pa čak i da se ne desi sve tako… zbog tog sidra, zbog tog broda, zbog tog poljubca, bilo je vredno živeti. Ne, Suzi, nisi ti gospodarica reči. Niti ona koja priziva reči. Ni robinja. Ni pralja. Ti si zapravo žedna reči. I želiš, ti želiš da ti se rečima žigoše telo… lepim, šaptavim rečima, ne onakvim… telo koje ječi, ječi, ječi jer trenutno od vike spolja ne čuje sebe. „Bićeš ti dobro, Suzi“, bile su sledeće reči. A Suzi, Suzi je tražila da joj se oprosti… jer je ranila telo, a nije htela, nije htela… rečima koje je čula… ali ne svoje… već ono u koje se sklanja kad pogrom dođe… ili nebeska radost… i u kome je tako lepo… u kome joj je dozvoljeno da bude ono što jeste… da se gizda, igra, svlači, stenje… da voli, da ludi, da mašta i da priča o tome… kroz orgazme od reči, kroz mantrične suze od reči, kroz tišinu koja ipak, ipak govori da se pomalja mir i da Suzi, zapravo sve vreme, sve ovo vreme počiva u snažnom zagrljaju. Koji oživljava. I leči.

„Važno je da si Suzi“

Suzi će noćas da putuje brodom. Dugo se sprema u kupatilu. Koristi mleka, puder i so. Oblači korset i razmišlja: „Kakav je Mesec bio pre? Kakav je Mesec?“ I liju joj suze niz obraze. Suzi navlači čarape. Polako namešta čipku. Stavlja parfem na pupak. Kap klizi. Suzi žmuri. Oblači haljinu – usku, crnu, udobnu. Obuva cipele. One! Drhti. Ujeda usnu. I liju joj suze. Peckaju bradu. Stežu grlenu kost. Ide kod dece, da ih poljubi. Spavaju. I izlazi. Ide na brod. Da zabaci glavu i izgovori reč. Vodiće ljubav sa Mesecom. Ječaće. Klečaće. Kliziće. Brodom. Širokom rekom. Što odnosi… što vuče na dno… što zove, zove, govori: „Važno je da si Suzi“, sve dok ne zaboravi ko je i dok ne zaspi u jednom kratkom trenutku večnosti. Suzi će noćas da putuje…