Šapat tišine

Kada se nebeska tišina spusti, Sunce zasija jako, jako. Krila ptice su suva i laka jer kiša iz njih sasvim ispari. U pticu se useli čudesna radost. Pa leti u krug, u krug. Kao dete stvara sopstveni put. I pršti. Ne pušta iz sebe ni jedan zvuk. I leti tako, kružeći. Lebdi nad mestom na koje je sišla tišina s neba.

U toj tišini

prekrštenih nogu, mirna,

sa čudesnom narukvicom o koju se odbija svetlo

i pravi auru od lila do plave

oko ruku

jer ona sebe drži za ruku

sedi Suzi, bradu naslanja na rame, i njiše se, ljulja se, uvija pramen kose… sve dok se ne prene malo

i namigne visini

i osmehne se onako

i isproba nove crne salonke

i zamahne glavom

pa bradu nasloni na drugu stranu

i opet uzme sebe za ruku… čeka i prede…

Nad tišinom u kojoj Suzi sedi, kruži oslobođena ptica. Kružeći ostavlja trag, u bojama svojih krila, od lila do plave,

krug

oreol prisustva

venčić od perja

koji se spušta jako polako, jako polako, na Suzi…  niz Suzi…

„Suzi…“

„…tako… ostani tako…“

„Suzi… jel lepo?“

„da… da…“