„Primicanje“

„Evo šta. Kada mi se primakao još jedan korak, pomislila sam: Ako mi se primakne još samo jedan korak, biće tik uz mene. Osetila sam kako ga osećam, kako iz njegovog tela zrači usijanost, kako tkanina njegove košulje dotiče moj obraz, kako onaj gust mrak postaje kudikamo gušći. Pružila sam ruku, ali ga nisam dotakla. Nisam ni mogla da ga dotaknem, jer nije ni napravio onaj prvi korak. Ali ako nije napravio taj prvi korak, ko je onda koraknuo? Možda sam se ja udaljavala, zamišljajući kako se on približava? A šta ako se on udaljavao? Jesam li ga ja pratila, jesam li ja pokušavala da budem što bliže njemu, šta sam ja htela od njega, šta ja hoću od njega?Gde si? pitala sam. Nije odgovarao. U sobi postoji jedan prozor, malen ali dovoljno velik da se kroz njega vide zvezde. Pogledala sam smer prozora i shvatila da se niko od nas nije kretao, jer niko od nas nije presekao mlaz tupe svetlosti koji se probijao kroz okno i tvorio gotovo pravilan kvadrat na podu. Da, niko od nas nije se ni pokrenuo, niko se nije pomerio, možda on više i nije sedeo na onoj stolici na kojoj sam ga poslednji put videla, možda ni ja nisam više sedela za stolom, ali u tom slučaju, ako neki korak ponovo odjekne, ko to onda hoda? Neću žuriti, neću donositi nikakvu odluku, samo ću mirno sedeti, samo ću povremeno udahnuti vazduh, i povremeno ću ga, u dugim razmacima, izdahnuti, ali neću žuriti. Ako postoji hod, postoji i onaj koji hoda. Ako to nisam ja, onda je to neko drugi. Ako to nije niko drugi, onda mi ne preostaje ništa drugo osim da pognem glavu i poturim potiljak, da kažem: Tu sam… priđi… priđi…“

David Albahari, iz zbirke „Fras u šupi“