…lila, plavo, sivkasto, plavo… lila, plavo, sivkasto, plavo…

Razmišljala sam nešto, Suzi – zašto se tako često sudi mojoj svetlosti. Pogledaj je, Suzi. Okrugla, kao kugla koja proriče. Međutim, ja u njoj ne vidim šta će da bude. Dovoljno je što se tamo uvek pojaviš ti. Postaneš kao lopta. Gotovo kao fetus koji svetli. Pa se polako izvijaš, uspravljaš. Zatreperiš u bojama koje su iza zvezda. Zveckaš. Njišeš se lagano, kao da plešeš. Ali bespokretno. I sama. Uveličavaš se. Približavaš. Toliko da osetim tvoj dah mentola. Nekad kafenih bombona. Pa se utopiš u mene. Postaneš moja aura. Zaprašiš me svim onim nijansama. I pustiš da po mrklom mraku hodam. Naravno da se ne bojim. Zato što mrak nema ništa sa svetlom. Svetlo svetli u tami. I ona mu ne može ništa. Hodamo. Do ivice reke. Do krika što silazi s neba. Lepog. Tada Suzi otkopčava dugmiće. Zabacuje glavu da osunča vrat. Ne, nije naročito vedar dan. Ali će ostati još malo. Život može da čeka. Ne odoljeva. Suzi ne ume da odoli. „Suzi je luda. Ona se ne menja.“ Time sude njenoj svetlosti. Prete joj. Cere se. Zavide. A Suzi bi svisla bez nje. Suzi ne bi živela bez nje. Suzi beži. Suzi beži. Boji se za svoje svetlo.Traži ruke. Naslanja se na ruke. Trlja se o ruke. Plače u ruke. Piški u ruke. Drži ruke. Spušta se na ruke. I pušta ruke, da joj prstima obgrle grlo i stežu… dok… Suzi pozira, Suzi se svlači, oblizuje, plezi… Da, možda negde zaista greši, ali da toga nema, i da to nije, nikada ne bi…  sve ovo rekla. Naprosto ne bi smela. Ili znala kako. Zato će reći ovako: kad Suzi ljubi, kada se skida, kada se daje, tad zagrakću sve ptice ove planete, a ustave nebeske puštaju dažd. Tako se Suzi kupa i čisti. Tako poliva ljubavnika uz sebe.

Draga Suzi, kaže Suzi,

ne branim ja sada tebe. Naprotiv – puštam te da se pokažeš. I pravim se važna ovako okićena bojama koje svetle. Onima – od iza zvezda. Bilo da je tamo najlepša muzika sfera ili grobna tišina. Ma nebitno je skroz.

Advertisements

Artur Miler nema ništa s tim

Suzi je kupila cipele sa visokim štiklama. Kupila je pregršt narukvica, pa se alke sudaraju i pričaju za sebe. Suzi je kupila crnu plišanu traku i stavila je na vrat. Čudan medaljon ima na njoj. Mora se prići sasvim blizu da bi se videla cela slika. A na slici – scena iz filma, neću reći kog. A da, i cipele su crne, samo što u mraku dobiju nekakav ljubičast ton.

Suzi je kupila haljinu uz telo. I novi brus. I čarape iz snova. Suzi miriše na sandal, sa blagom notom čokolade. Suzi ponekad poljubi sebe u rame, i pruži vrat, i vidi panj. Suzi se šeta vrtom fontane i baca novčić za sreću. Ne, Suzi nikad ne pali sveću. Osim uveče, kada svi legnu, ali je to, jasno je, druga stvar.

Suzi je majka, ljubavnica i sestra. Nije pisac. Vidimo – malo je rekla. Suzi takođe ne igra u pozorištu. Niti režira film. Niti… Nije ni slikarka. Ni pralja. Ni šefica u nekoj firmi. Šta si ti, Suzi?, pita muški glas. Ja sam Suzi. Kratka pauza. Tišina. Onda Suzi pita: A ti? Suzi gleda. Ne, nikog nema. Ali se glas javlja iza leđa. Tih je, mek, gotovo nežan: Ti si… Smeh. Grohot šumom. I zelena strela. Od koje se uznemirila porodica ptica. Suzi se okrene. Ne, nema. Glas je, međutim, ostao tu. Baš ispod medaljona sa scenom. Suzi izlazi na svetlo. Gužva, ljudi, semafor. Ne čujem ništa, pomišlja. Često se to desi. I još pomišlja, tako nekad, dok bira nakit i puni kadu sa penom… smešno će ovo da zvuči al neka, da je tajna ćerka Merilin Monro, tačnije Norme Džejn. I da je pored držanja i tela, od nje nasledila koješta još. Ko će ga znati.