Avanture smrti

Sva je kao ameba. Poznato još iz škole: jednoćelijski organizam koji stalno menja oblik. Ne sećam se da li su nas učili o bojama ameba. Imaju li boje? Ova ima. Nekad je crvena, lila, roze, zlatna… Uvek je čudesna i obično zamišljamo kako se javlja po mraku, sija u mraku i plaši nas kad nema svetla.
Smrt je, dakle, kao ameba. Nekad je ameba ogromna, mnogo veća od nas, time otpornija na menjanje svog obličja. Video sam jednom jednoga starca koji je uzjahao amebu, odjezdio potom u daleke prerije i – vratio se živ! Ameba nije bila ljuta, sujetna, radosna niti tužna. Čak je rekla da se dobro provela. Međutim, kada je došla druga ameba, ona je ušla u telo tog istog starca i njegove misli promenila skroz. Pričao je svašta, smejao se bez reda i nadvladao strah od svega. I sa njom je otišao u prerije, ali se nikada nije vratio. Ni ova ameba nije bila ljuta, sujetna, radosna ni tužna. Amebe nemaju to. Njima je jedino važno da od običnog naprave neobično, od poznatog nepoznato i od svakodnevnog čudno. I važno im je da se dobro provedu, da se izlude, da one biraju iako nemaju potrebu za kontrolom – to samo tako na kraju ispadne.
Sa amebama se može plesati, voziti 200 na sat po neravnom terenu, porađati se, upražnjavati analni seks, praviti ručak nedeljom ili snevati. Svuda ima ameba. Jednu sam juče šutnuo, s drugom sam se ispričao, treću sam i ja jahao, četvrtoj sam bio dosadan, peta mi se malo gadila pa sam skrenuo na drugu stranu… Bitno je – da li zato što sam prevazišao sva očajanja sveta, ili što su mi onomad rekli da imam najstrašniju bolest, ili zbog celokupne moje sudbine… – bitno je da se ja sa amebama igram, da ih zezam, vrtim oko prsta, čak nekad sprijateljim na tren… Ko šiša amebe! Amebe su izazov i avantura. Upotrebiš ih i baciš. O ne, ne glumatam ja Boga. To bi bilo protivno svemu. Ja sam samo čovek koji je skontao da smrt nosi obilje avantura… život u fulu jooooj, i koji se malo, eto, zaigrao. Malo. Zato sam valjda još živ. I jebote radostan – uprkos svemu.