Tango u stilu fanki plesa

…vodi me… vodi me…. stranac… i žena… prava… prava žena je ona koja igra pred svima, baš kako želi, žmureći, uz njihanje, uz nevidljivo skidanje, pred svima, za samo jednog muškarca… koji takođe voli da igra… ali sada ne prilazi… zato što oseća i zna da će ona uskoro da otvori oči i da se osmehne, da će da zastane u prvoj pauzi među notama, kada vidi… kada ga pogleda onako kako on gleda nju… dok igra… žmureći… i zabacuje glavu… zamišljajući da je stranac iza nje… da joj pridržava karlicu… predvodi njene kukove… i ljubi u vrat… ovlaš… i samo jednom… vodi me… stranac… i žena… prava… prava žena je ona koja pred svima dodiruje stomak, pred svima, za samo jednog muškarca… vodi me… ustani… dođi do mesta gde koža govori… samo ovlaš… dok ti poziram i sve lakše nosim sebe… vodi me… ukini do kraja moj um… ukini moje voljne pokrete… sve moje voljne radnje… stranac… i žena… prava… prava žena flertuje pred svima… sa samom sobom… zamišljajući… na užas nekih… voli se… i lagano nevidljivo skida… pred svima… za samo jednog muškarca… zato se klade u njenu vernost… i vrednost… ona se smeje i zabacuje glavu… trlja se o telo stranca koji je ustao i poveo je… igraju… i ona, ona hoće da kaže:“Otkinuću“, ali ne kaže… suvišno je… uostalom – ne bi se čulo od muzike… a da se ponovi bezveze je… žmuri… čeka poljubac koji ne dolazi… stranac je drži za ramena… ne dajući joj da mu se licem približi pojačava njenu želju… ali i vlast… njenu vlast… stranac spušta ruke niz njena leđa… i vodi… odvodi… sve je svetlije… belje… plešući izlaze iz sobe gde je sve počelo… u prostor ispred… pa skreću desno… ulaze u kupatilo… on je podiže… i unosi… noge čvrsto drži oko njegovog struka… u kupatilu su zidovi od ogledala… spušta je lagano… sasvim polako… kupatilo je od onih koje najviše volim – ima zvučnike pa je muzika kao u sobi… tek nešto tiša… lagano… promukli krik… više zvuk… poljubac još ne dolazi… ona žmuri… vodi me… „Okreni se“… otvara oči… on pruža prst… i pokazuje joj ka njoj… „Ovo si ti“…Sviđa joj se… sve to… njiše se i trlja… o stranca… žena… prava… prava žena je ona koja u strancu prepozna ono što oduvek zna… „Ovo si ti“, opet joj kaže… i šakom jako steže njeno belo grlo… ona se plazi… ne boji se… našao je… oštri zubi cepaju njen vrat… da je zadrže… da ostane tu… uzima je za ruku… i vraća u sobu… lepu, pravu ženu sa aurom od zlata… i krvi… i muzike… fanki… da ludi igrajući… sa njim… među sve njih vraća je… i namešta joj kosu… i pita:“Hoćeš šveps ili jabuku?“… „Šveps i slatkiše“… stranac se smeje… i opet pokazuje prstom… ali na nešto treće… igraju se… igraju… pričaju nešto… ali šta – od muzike nije moglo da se čuje, pa ne može da bude ni zapisano…