Metafizika ljubavi

Najtužniji lik, najtragičnija scena, najužasnije buđenje među knjigama koje sam čitala. Dilema je da li ću prvo da kažem zašto ili otkrijem o kome je reč.
Red se namestio sam. Ljubav, za koju je služio čoveku lukavom, čoveku prljavom, od računa i bez časti, koja je njegova dna činila manje dubokim i krotila živo blato, i u radosti sa visina čekala da se kruniše konačnim spajanjem – takva ljubav bila je prevarena. Nije isto kada je čovek prevaren i kada je ljubav u čoveku prevarena. To ne može biti isto.
Pišem o Jakovu, njegovom rođaku Lavanu i ocu njegove voljene Rahile, i njoj. I njenoj sestri. I ponovo čitam Starozavetnu priču o sedam godina služenja, o čekanju, o svadbi. Daću ti ćerku kada dovoljno budeš radio za mene, tačnije – kada te budem do kraja posedovao. Ali kraj tu nije. Jakov u nemom ropcu nastavlja svoj put – služi, napasa, seje i sanja.
U starom Izraelu mladu su pokrivali velom i tokom veselja ona je ćutala, sedela, a ispod gustog tkanja nisu se nazirali obrisi lica. Bubnjevi, glasovi, lepet i tapšanje ispratiše mladence do šatora gde je vladao potpuni mrak. Nema lojanice. Nema Meseca na nebu. Nema glasa sa usana voljene. Jakov je spušta lagano, ljubi joj čelo, obrve, vrat… upoznaje miris njenog tela i miluje vrhove njenih prstiju… naslanja obraz na njenu stidnicu i odlaže, okreće i drugi, odlaže, i nemi ropac dugo čuvani, dugo čuvani, Jakov pušta da zaplače od miline… jer je došao čas… i svoje suze razmazuje po Rahelinim butinama, ulazi u nju i poklanja joj se.
Šta se desilo u osvit zore znamo. Jakov je te noći spavao sa Lijom, starijom sestrom žene koju je voleo. Lavan je osmehom, onim, rekao: „Ne biva u našem mestu da se uda mlađa pre starije“ (1. Moj. 29:26). A Jakov, Jakov je gorko plakao:“Ti si me prevario i zaveo tako da nisam mogao da vidim, pa sam cele ove noći od Lije mislio da je Rahila, te tako nepravoj dadoh svoju dušu i svu svoju najbolju snagu, a to me boli da ti naprosto ne mogu reći koliko. Eto, šta si učinio, ti vuče u ljudskom obliku… Ništa nisam video. Rahila je bila ta koju sam grlio… Okrutni čoveče. Ti ne znaš šta si mi uradio…“ („Josif i njegova braća“, Tomas Man)
Lavan je kasnije i svoju mlađu ćerku dao Jakovu za ženu. I svadbena noć bila je ista kao stotine njihovih narednih noći. Ali ne kao prva. Prva se desila uoči osvita one zore kada je Lija sedela plačući jer Jakov nije mislio na nju.
Ako se pravoj ljubavi nešto desi, ako se nešto desi,
jedan hor anđela,
u jednom pravom trenutku,
sa jednog pravog mesta,
uvek promuklo nešto izgovori, jedva čujno i jecajući,
i ceo svet postane voda, bez kraja, bez obale,
velika voda, koja pravu ljubav oduzme i drugi put. Ali u obličju konačne smrti. Koju je ona metafizika, data još u naslovu, osudila na to,
osudila Jakove…
Nije li tako bilo, Jakove, i neće li tako vazda da bude?

Advertisements

43 thoughts on “Metafizika ljubavi

    • Ako nađeš vremena, pročitaj roman Tomasa Mana „Josif i njegova braća“, i naravno pomenuti isečak iz Biblije. E onda ćeš reći „divno“. I da, hvala ti što komentarima ulepšaš moje postove. To svakako znači. 🙂

  1. Овде никад нисам наишао на мање од сјајног. Блогери пре мене већ су рекли оно што и сам мислим.

    • Ne mogu da dostignem tvoju suženost, jezgrovitost, onu minijaturu koja me oduševljava. Ali valjda svako ima svoj pokret, nečiji je kraći, nečiji duži, znaš ono, kao kad čarobni štapiš ostavi trag u mraku… nekad je to bljesak, nekad linija… Ali dobra je ta različitost. 🙂

      • Ne, ne… Mene oduševljava ovo tvoje. Kao mali roman, u nekoliko pasusa. A sve je neka sasvim originalna forma. Pitka. Bude mi žao kada se završi.

    • Ne mogu da dostignem tvoju suženost, jezgrovitost, onu minijaturu koja me oduševljava. Ali valjda svako ima svoj pokret, nečiji je kraći, nečiji duži, znaš ono, kao kad čarobni štapiš ostavi trag u mraku… nekad je to bljesak, nekad linija… Ali dobra je ta različitost. 🙂

    • Mislila sam da na kraju citiram opet Mana, tačnije završetak prve od četiri knjige pomenutog romana, kada Rahila umire i šta mu kaže… ali učinilo mi se previše rabljenim nekako… uostalom, ovaj kraj nametnuo se sam. Pa sam ga pustila. 🙂 Hvala tebi. Navratiću do tvog bloga da ga iščitam baš, baš, mislim da tamo koješta mogu da nađem za sebe. Sve naj. 🙂

  2. ok. ja volim Josifa i njegovu bracu, jako. Man mozda prvi od romanopisaca na mojoj nekoj listi…Uvek sam taj roman dozivljavala blasfemicno i dekonstruktivno. Cak sam se smejala dok sam ga citala. On ima ironiju, i otklon, ti nemas.

  3. Видиш, ако занемаримо естетски ниво, остало је отворено питање шта је Јакова осујетило да се и сам обре у метафизици љубави. Његов чин је достојан тога, али, није заиста тамо.
    Пост за сваки наклон!
    Срдачан поздрав!

      • Дакле, шта је Јакова осујетило да остане ван истине и не наслути обману.
        Његова љубав према Рахили је велика и туга снажна и то га чини подвижником али нешто је осујетило Јакова да у правом часу закорачи у метафизику љубави.
        Не тражим одговор од Вас, само постављам питање које некако промиче у сенци велике преваре.
        Срдачан поздрав!

  4. Svako se nađe u toj priči. U tome je tajna – naći priču u kojoj će se svako naći.

    Meni je zanimljivo što sam jednom davno upoznao jednu Liu. Tada mi je pričala kako joj je ime na rođenju dala baka zato što je po bakinom kazivanju Lia „jedini ženski lik u Bibliji koji je dobro prošao“. Ajd sad ti vidi… baka je baka i mora da je nešto imala na umu.

    • Tema za razmišljanje. Lija je bez muke rađala sinove Jakovu i nije umrla mlada. Ali nije bila voljena. Svega ima tu. E, da, primetila sam da ti se i Vesna Ćuro Tomić i ja počesto umesto Goste obratimo sa Grofe :). A baka… šta li je imala na umu?

      • Ja preferiram „Goste“, a „Grofe“ kapiram da je od milja, inače bi mi bilo neprijatno.

        Što se babe tiče, do god ne skontam(o) šta je htela da kaže, cela ta stvar će ostati u domenu metafizike.

  5. Biću iskren, ne razumem Jakova, ne razumem ništa od tog klupka braća, sestara, poznanika, itd. koje se mota ili odmotava vekovima oko nas. Ali, ovaj post je zanimljiv, upečatljiv i doživljavam ga na svoj način ali bez nekog pametnog komentara. Tako je moralo biti, sudbinski ili namenski – na kraju je uvek sve jedno. Odlično napisano! Lepo opisano, povezano… sve pohvale.

    • Ja razumem Jakova. A cela ova epizoda, zajedno sa događajima koji joj prethode u Starom zavetu i meni je enigma. Ja ponekad zaista ne razumem Boga ali to nema veze sa ljubavlju prema Njemu ili Njegovom prema meni. Jakovu je naneta velika bol, najveća moguća, bar po meni. Ali i Liji i Rahili… Zašto ne znam. Samo sam imala potrebu da napišem jedan tekst koji govori o davanju ljubavi pogrešnoj. Kroz scenu sa Jakovom to mi je nekako ispalo najjednostavnije. Eto tako. 🙂

      • Nisam čitao Stari zavet, pa nisam želeo da se pretvaram da sam upućen u aktere.. Hvala mnogo na pojašnjenju, sad mi je mnogo jasnije. Sve ostalo spomenuto u tvom komentaru – razumem. 🙂 I, već rekoh, da se ne ponavljam…

  6. I citajuci tekst i komentare ispod na kraju se upitah dati pogresnima ljubav da li je pogresno ako je bolno? Da li je patnja pogresna? Ili ljubav? I tako… A verujem da i pogresna i prava ljubav je osecanje koje ispunjava toliko da ne moze proci bez bola u bilo kom slucaju. To je nekako meni zivot.

  7. Više puta sam čula i pročitala da sve što je tajanstveno ima neku iskričavu blagost,a kada postanje obznanjeno nestaje radoznalost.

  8. Lako se osetimo prevareni a u stvari, ono što najviše boli je upravo ovo…prevarena ljubav u nama… Samo se razlijemo kao reke bez obala…uh Tanja…živo i jasno si to opisala. Jednom rečju: sjajno!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s