Najtužniji lik, najtragičnija scena, najužasnije buđenje među knjigama koje sam čitala. Dilema je da li ću prvo da kažem zašto ili otkrijem o kome je reč.
Red se namestio sam. Ljubav, za koju je služio čoveku lukavom, čoveku prljavom, od računa i bez časti, koja je njegova dna činila manje dubokim i krotila živo blato, i u radosti sa visina čekala da se kruniše konačnim spajanjem – takva ljubav bila je prevarena. Nije isto kada je čovek prevaren i kada je ljubav u čoveku prevarena. To ne može biti isto.
Pišem o Jakovu, njegovom rođaku Lavanu i ocu njegove voljene Rahile, i njoj. I njenoj sestri. I ponovo čitam Starozavetnu priču o sedam godina služenja, o čekanju, o svadbi. Daću ti ćerku kada dovoljno budeš radio za mene, tačnije – kada te budem do kraja posedovao. Ali kraj tu nije. Jakov u nemom ropcu nastavlja svoj put – služi, napasa, seje i sanja.
U starom Izraelu mladu su pokrivali velom i tokom veselja ona je ćutala, sedela, a ispod gustog tkanja nisu se nazirali obrisi lica. Bubnjevi, glasovi, lepet i tapšanje ispratiše mladence do šatora gde je vladao potpuni mrak. Nema lojanice. Nema Meseca na nebu. Nema glasa sa usana voljene. Jakov je spušta lagano, ljubi joj čelo, obrve, vrat… upoznaje miris njenog tela i miluje vrhove njenih prstiju… naslanja obraz na njenu stidnicu i odlaže, okreće i drugi, odlaže, i nemi ropac dugo čuvani, dugo čuvani, Jakov pušta da zaplače od miline… jer je došao čas… i svoje suze razmazuje po Rahelinim butinama, ulazi u nju i poklanja joj se.
Šta se desilo u osvit zore znamo. Jakov je te noći spavao sa Lijom, starijom sestrom žene koju je voleo. Lavan je osmehom, onim, rekao: „Ne biva u našem mestu da se uda mlađa pre starije“ (1. Moj. 29:26). A Jakov, Jakov je gorko plakao:“Ti si me prevario i zaveo tako da nisam mogao da vidim, pa sam cele ove noći od Lije mislio da je Rahila, te tako nepravoj dadoh svoju dušu i svu svoju najbolju snagu, a to me boli da ti naprosto ne mogu reći koliko. Eto, šta si učinio, ti vuče u ljudskom obliku… Ništa nisam video. Rahila je bila ta koju sam grlio… Okrutni čoveče. Ti ne znaš šta si mi uradio…“ („Josif i njegova braća“, Tomas Man)
Lavan je kasnije i svoju mlađu ćerku dao Jakovu za ženu. I svadbena noć bila je ista kao stotine njihovih narednih noći. Ali ne kao prva. Prva se desila uoči osvita one zore kada je Lija sedela plačući jer Jakov nije mislio na nju.
Ako se pravoj ljubavi nešto desi, ako se nešto desi,
jedan hor anđela,
u jednom pravom trenutku,
sa jednog pravog mesta,
uvek promuklo nešto izgovori, jedva čujno i jecajući,
i ceo svet postane voda, bez kraja, bez obale,
velika voda, koja pravu ljubav oduzme i drugi put. Ali u obličju konačne smrti. Koju je ona metafizika, data još u naslovu, osudila na to,
osudila Jakove…
Nije li tako bilo, Jakove, i neće li tako vazda da bude?
Gif preuzet sa https://giphy.com/gifs/green-MoHFXoX23cGFq
REČI, ZVUCI, OBLICI 