Biografija jedne lepeze

Rođena u Japanu. Prozirna, pastelna. Išarana trešnjinim cvetom. I prelepim kavezima gde žive majušne ptice. Vrlo brzo seli se u Evropu. Francuska postaje njen novi dom. XVII vek, Luj i to. Mlada markiza. Salon. Čitanje ljubavnih romana. Porcelanski pribor za čaj. Beli čipkasti veš. Dve violine. I mnogo flerta.
Markiza ima ljubavnika. I stotine lepeza. Ova, doneta iz Kjota, retko se pojavi u javnosti. Markiza je obično drži na noćnom stočiću kraj guste, satenske posteljine. Uveče kasno, kad čuje korake svoga muža, markiza lepezom zakloni lice. Kroz male proreze, dok leži tako, gleda kako se vrata otvaraju i kako on stupa u njene odaje. Tada zatvori oči. Lepeza na licu znak je da spava. On je posmatra kratko, progunđa: „Derište“, okrene se i ode. Sa setom i olakšanjem.
Čudna je uloga japanske lepeze. Sporedna, a vrlo bitna. U ovom nemom filmu. Iz vremena kada se o filmovima ni sanjalo nije.

Advertisements