Peta strana sveta

Pod crvenim kišobranima tiho hodaju žene. Kišobrani su nekada bile ruže. Ruže su pevale, rasle i bujale. Sve dok se nisu rasprsle jedne noći. I padale na Zemlju polako. I postale kišobrani. Koji se otvaraju tek kad iščezne dnevno svetlo.

Na drugoj strani, crni se cvetovi otvaraju kao kišobrani. Pod njima brzim korakom hodaju neke druge žene. Uvek po noći. Crni se kišobrani jasno vide u noći.

Treća strana je džinovsko drvo u cvetu. Kroz krošnju prolazi Mesečevo svetlo. Pod krošnjom su takođe žene. Mesec je lila boje. On daje rendgenski snimak celoga ovog mesta. I svake kapi što pada sa neba.

I opet ruže, na četvrtoj. Boje zelene kao oči nekih reka. Žene pod ovim ružama hodaju u krug, u krug. I veruju kako će kiša padati večno.

U tački preseka dijagonala ova četiri mesta jeste spavaća soba. Soba je sivobela i ima predivan strop. U sobi spava mladić. U san mu dolaze žene, crvenim, crnim, lila i zelenim velovima obavijene. Ispod velova nemaju ništa. Iz prostora njihove vasione, one ne mogu da vide njega, on sanja. Sanja ih kako ćute i ne pitaju ništa.

U stvari, u stvari sve ovo nije istina. Sve je na kraju ipak obrnuto. Možda. Jeste. Žene, u crvenom, crnom, lila i zelenom zapravo

na mekim jastucima od čudnog bilja i pene

sanjaju njega

zato što žele da vide,

kakav može da bude,

il kakav jeste,

taj, jedan jedini,

nevidljivi,

koji takođe sneva

i koji je, očigledno,

na petoj strani sveta.

S druge strane suncobrana

… je pirinčano polje. Iza njega močvara. Po močvari lotosi. Desno – bambusi. Močvarom klizi čamac. U čamcu čamdžija. Sa šeširom od slame. Nag do pojasa. Sparan dan. Suncobran je sakrio ovu sliku. Probijaju se samo zlatne nijanse. Jer su na suncobranu zlatnožute šare. U obliku leptirova i čudesnog cveća. Suncobran drži mlada žena. I njime se skriva od ostatka sveta.. Tačnije od slike opisane na početku. Po kojoj klizi čamac… Žena ostaje, i čeka. Da slika izbledi. Pa da i ona pođe.