O crvenom poklonu i nečemu još

– Naravno da sam čula. Sve čujem. Jako dobro čujem. I ti to znaš. Prema tome, zašto ponavljaš stalno isto? Bespotrebno je. … Naravno da znam, da ti misliš kako ja znam da ti znaš… moje uzroke, moje početke, gorka mesta, virove sreće, orgazmične napade slobode i ropstva, uživanja baš tamo gde im nije mesto. Hoćeš još? Ti misliš da hoćeš pa ću to shvatiti kao Da. I pitaću te nešto: odakle tebi pravo da me tako obučeš? Ja neću da podsećam ni na šta viđeno. I neću da mi se kupuju donji veš, cipele i cigarete. Ne sviđa mi se. Nije skroz po mome. Zato ti vraćam celu ovu upakovanu stvar… I još nešto: mrzim ovakve ukrasne papire. Suviše su kič. Suviše su crveni. Suviše odaju šta kriju pa tako svemu ovome fali i momenat iznenađenja. Šta – kako? Pa lako se pretpostavi šta je unutra. Vidiš, takve poklone ne primam. Takve poklone kupujem isključivo ja, samoj sebi. To važi i za čarape, nakit i parfeme. …Možeš, evo možeš da mi kupiš… avionsku kartu za neko udaljeno mesto. Kupi jednu, povratnu, ali jednu. Neću da idem sa tobom ni na jedno putovanje, nikada, zapamti i to. Kako – zašto? Recimo zbog toga što bi to meni bilo jako dosadno. I što bih se iste noći iskrala i spavala sa barmenom ili bivšim mužem jedne žene koja je ipak tamo došla sa njim. I što bih se vratila, ajde da patetišemo do kraja pa da kažemo – u zoru vratila, u ranu zoru, i sakrila se pod onaj veliki jastuk od satena. Ali ne od tebe. Niti od sebe, to najmanje. Već od novog dana koji sviće, i posle koga će opet doći letnja noć i pitanje: „U čemu je čar da se bulji u svice?“

Znaš, mene jako mrzi da dalje pričam sa tobom. Ali da dodam moram: sećaš se one muzičke kutije, sa leptirom i balerinom… kada sam rekla nešto o njoj, tačnije šapnula ti? Sećaš se šta si ti tada rekao meni: „Mi sad vodimo ljubav, lutko. Kutija može da čeka.“ Vidiš, ta kutija što svira sedamdeset puta manje košta od ovog poklona ovde. Pogrešno sam protumačena. Nebitno. To me ne dotiče. Ali me dotiče jako ako još jednom, zapamti, samo još jednom tvoj pogled padne na bilo koji deo mog tela. Veruj mi – pustiću zelenu strelu i preklinjaćeš da me zaboraviš. Ali ja tada neću da ti se smejem. Iskrena sam skroz. Biću čak možda tužnija nego što sada jesam.

Izvini, ali ja ovo ne mogu da primim. Niti da ti ikada više čujem glas. – Suzi je prekinula vezu. Uzdahnula. Podigla glavu. Stavila svetlucave minđuše što trepere dok hoda. I zakoračila u noć.

Fotografija preuzeta sa https://www.tumblr.com/tagged/music-box