Proročke reči

Niko na ovom svetu neće tebi da sudi, sine moj. Pogledaj u dželate i zapamti dobro: ti ćeš biti jači od njih. Ali ne smeš sebi da sudiš. Ne smeš to. Bio je strašan tvoj čin, zlodelo, sine. Ovako ćemo sad: pocepaj košulju i pokaži široke, maljave grudi, tamne i snažne koje u slikama žena lete sa arapskim konjima. Pokaži svoje srce i ne prezaj od smrti. Nadjačaćeš i nju, ali ako je se ne uplašiš već zaplačeš za životom. Pogledaj svojim sudijama u oči i nemim jezikom ispričaj zbog čega je počelo sve. Onda ćeš videti kako se razilaze i odlaze svojim putem. A onih par što budu oklevali, što nikako da odstupe, oni su nekada činili strašnije stvari od tebe. Ti će te mrzeti jako. Nemoj se bojati, sine sina mog. I od njih ti ćeš biti jači. A kada osetiš to, podsmeh ne sme da ti se otme. Ne sme nikako, zapamti. I ne sme olakšanje da te obuzme. Jer tek počinje. Surovi rat se tek sprema. I onih malo otišlo je. Bojno polje je pusto. Usta topova ne vire sa kula. Štitovi ne blješte. Koplja nema. Mrtva tišina obuzela je svet. Sam si. Zapamti dobro nešto još: ne skreći pogled i ne zatvaraj oči. Kad dođe čas, urlikni i kreni. Zaputi se pravo u čeljust neprijatelju. I nemoj ruke da štediš.

Advertisements

Podzemno mesto

Najčudnije u svemu je to što sam bio kržljav, slab, pun rupa, a narastao do izvan svake mere. Slab, a težak. Nisam znao kako da poništim sebe. Rastao sam i rastao, a dodatno me je uznemiravalo i to što mi je stalno ponavljano da me zalivaju moj ponos, nesigurnost i ego. Kako se smešno sad sve to čuje. Ali tad, u to vreme, to su bili ubojiti metci. Bereta, wow, taj mi se pištolj opako sviđao. On je trebalo da bude pa, recimo, i moja samoodbrana. Mada nikad nije pripadao meni jer sam se bojao da tako nešto posedujem sam. Međutim, ima faza, perioda i tako, kada se sve stvari dele, pa se ne dovodi u pitanje čije je šta. Tako sam razmišljao. I borio se, silno se borio da sebe poništim ili da se pretvorim u nešto lepše.

Borba bi moja imala isti tok, i isto vreme trajanja i da je bila priznata. Ali nije bila priznata. Desilo se sasvim suprotno nešto: izrečena je presuda. I ona je glasila: „Živećeš večno. I uvek ćeš isti da budeš.“ Bile su to najstrahotnije reči koje mi je ikad izgovorio neko. U sred ratnog poprišta. Među onoliko mačeva. U trenu najjačeg jauka. Tiho i gordo izrečena je presuda. Oh, Bože moj! Tada sam potrčao. Ranjen, ostavljajući potoke krvi, kao zver, kroz šumu, gustu, tamnu, ka cesti, ka svetlu, ne tražeći pomoć ali očekujući nešto.

Znam da je trebalo da umrem, ali ne tako. To nije bio ispravan tok moje smrti i ona je morala drugačije da se desi. Sećam se da sam se zateturao i vrlo teško opet uspostavio koliko-toliko normalan hod. Iza se čuo škrgut, podsmeh, radost što nestajem i što odlazim negde daleko.

Iako sam danas neko drugi, još uvek preživljavam užase zbog reči koje su izrečene, i optužbi na račun moje nemoći. I mom očajanju ponekad kraja nema kada se samo setim koliko se samo nije videlo, nekmoli priznavalo, moje upinjanje.

Setim se često kako hrabri Enkidu, leži na samrtnoj postelji, i svom prijatelju Gilgamešu kaže: „Prijatelju moj, onaj koga u borbi ubiju – mrtav je.“ Ja sam takođe umro u borbi, ali nisam imao Gilgameša da to izgovorim pred njim, i da mi on poveruje. Zaista niko, niko i nikad, nema prava da osuđuje tuđe načine rađanja, borbe i umiranja. Pogotovo ako nema snagu i dar da uoči da se borba odvija i pogotovo ako on sam nije umro nijednom. O, ljudi moji, kada se samo setim koliko su pekle te rane i bolela slomljena rebra. A dah kratak, a potreba da čuješ sopstveni glas velika, baš velika, al neće, ne možeš.

Ne znam šta se u međuvremenu desilo sa onim čovekom. Bio mi je prijatelj ali je potrebno bilo da bude i neprijatelj kad treba. Međutim, eh malera, omaklo se pa je postao neprijatelj kad ne treba. Žalostan sam zbog toga jako, i sada, iako je podosta prošlo već… žalostan, kažem, uprkos tome što nisam onaj od pre. Ne, ne to! Nisam preživeo. Umro sam. Ali ne ono veče. O da je tako bilo bar! Umirao sam u mukama ja mesecima posle. I kada sam konačno ispustio dušu, našao sam se negde gde je stvarno vladala grobna tišina.Neću da opisujem predeo i mesto. Naprosto nije u funkciji priče. Jedino što želim, ovde pred kraj iste, to je da sebe napokon predstavim: moje ime je Teret, neki me zovu Breme. Umirao sam mučki da bih oslobodio jednu ženu koja je, opet, umirala zbog mene. Ona je ozdravila. Smeje se. Voli. Ne plače. Samo se zgrči kada se, retko al desi se, kao utvara pojavim kraj nje. Jer tada se seti kako me je vukla kroz šumu, do ceste, do svetla, mene, nemoćnog, sve vreme misleći da sam metak zadobio ja i da su rane moje, ne njene. I tako, kad se pojavim ponekad, ona pokuša da se seti kako je izgledao njen Gilgameš, i napreže se ne bi li videla kralja Uruka obučenog u belo kako se dostojanstveno kreće. Ali nikako ne može da ugleda to, ma koliko da želi. Ono što vidi u toj drhtavoj ruci koja je pucala na nju i mene, moglo bi biti sve samo ne kraljevina i ne viteštvo. I to je ujede za srce. A ja se onda brzo povučem, odem u tamni Had, u svoje podzemno mesto, pa ona tako prestane da se seća. Tad obično odmahne glavom, osunča lice i pusti se mirnim korakom da razgleda odaje svog dvorca, dvorca na otvorenom.