Zar se ne sećaš da sam Suzi?

Ostavi moje narukvice. Sav taj nakit, sve. Nemaš prava da gledaš šta stavljam na sebe kad sam sama. I to, da to, spusti tu. I ne kritikuj preda mnom ono što pripada meni i što sam izabrala ja. Ne otvaraj moju kutiju kad nisam tu. I ne kupuj mi više poklone, naročito nakit ne. Pitaš što? Zato što ne znaš da poklanjaš pa mi se poklonjeno ne sviđa. Ne sviđa mi se kako mi stoji. Ne ide uz mene. Isto bi bilo da na vrat naprskam kapi slatkastog parfema. Zar ti delujem kao neko ko bi se slagao sa tim? Isto bi bilo kada bih se obukla u žuto. Ili izašla negde u ravnim cipelama. Da li si me nekad video bez štikli? Zašto ćutiš? Jao, pa ti si ljut. Kažeš: Ti si luda. Naravno da jesam. I to je tako dobro. Pored nekog ko to ludilo prepoznaje. Pa se ono samo od sebe pretvara u paučinastu prostirku što lebdi. A tamnoljubičaste je boje. A svetluca iznad granja. Izašlo odavde. Gledaj – odavde. Da skinem i ovo? Sve da skinem, kažeš? Ne, veš neću. Sešću preko puta. Prekrstiću noge i posmatraću te. Milovaću se sama. Reći ću da uzmeš sa police još jednu kutiju, manju od te. Hajde, pogledaj unutra. Otvori. Vidi šta ima. Opet nakit, svakako. Šta? Suviše diskretno, suviše svedeno? Ne, neću da izujem cipele. Neću da skinem crnu čipku. Vidi – sad ću da odem do prozora, lagano, uz ovu muziku. Sliću se sa ritmom. Prethodno ću staviti nogu na stolicu da zategnem čarapu. Jel da da su dobre?! A ovo?! Namignuću. I, prvi korak, drugi korak. Moje šake na mom dupetu. Pa prekrštene miluju ramena. Moja ramena. Ti vidiš moja leđa i moje prste i prstenje kome se podsmevaš. Njime sad sebi nanosim slatku bol. Okrećem glavu ka tebi. Gledam te iskosa. Tek tren. Stižem do prozora. Razmičem zavesu. Kažem: „Zar se ne sećaš da sam ja Suzi? Dok izbrojim do tri hoću da te ovde nema.“

Suzi je malo onako…

– Ja tako žalim muškarce, nisi svesna koliko ih žalim.

– Zbog čega, Suzi?

– Zbog njihovog mazohizma, Kler. Zbog mazohizma i neučtivosti i… mrzi me da nabrajam.

– Žališ ih ili ih mrziš, Suzi?

Suzi neko vreme ćuti. Očigledno razmišlja o nečem trećem.

– Kler?

– Da, Suzi?

– Da li si ti lezbejka?

– Nisam, Suzi.

– Da li si nekad bila lezbejka?

– Jesam, jednom. U glavi. Nije mi se naročito svidelo.

– Voliš muškarce, Kler?

– Generalno, ne.

– A toliki ljubavnici?

– Oni nemaju veze s tim i ti to, Suzi, savršeno znaš – nestrpljivo zvuči Kler.

– Nisi u pravu, Kler.

– Tačno, nisam. A znaš li što?

– Zašto si mi rekla prvo da jesi?

– Nisam rekla da jesam. Već da nisam.

– Šta da nisi?

– Pobogu, Suzi,, da nisam u pravu. (Pauza.) A znaš li zašto nisam u pravu?

– Reci, Kler. Mada sam zaboravila o čemu smo… – Suzi namiče bretelu na rame i zavaljuje se na jastuke. Jastuci su crni, i svetlucaju na prostranom krevetu u sred letnje bašte. Pala je noć.

– Onda je nebitno skroz – kaže Kler.

– Kler?

– Kaži, Suzi.

– Ti znaš da ja prezirem muškarce.

– Znam, Suzi.

– Ali sam za ljubav uvek spremna sve da dam. Ali ih prezirem, da… – Suzi klizi niz veliki jastuk, prekršta noge i pruža sestri Kler da joj dolije šampanjac u čašu. Suzi je mlađa, Kler je lepša. Kad Kler korača – grad gleda za njom, a semafori se gase. -…zato što – Suzi sanjivo priča – ma biće ti smešno, neću.

– Suzi! – zapoveda Kler.

– Ok, ok. Vidi: uđi na bilo koju društvenu mrežu, pogledaj bilo gde i videćeš – svuda poluobnažene žene. Jebote, ne mogu da verujem šta se sve podvodi pod umetnost. Ahahaha, kaže – umetnička fotka, ma daaaj. Pa i ono što bi i moglo da bude nešto zasre se tekstovima, komentarima i to punim slovnih grešaka.

– Normalno, kad ih kuckaju jednom rukom.

– Normalno, Kler, normalno. Druga je zauzeta ahaha. I onda, znaš Kler, onda nikada posle tvoje dupe nije tvoje…

– Suzi, ti si se napila!

– Kler – Suzi se pridiže – kradu nam dupeta, sise… dobro, sise nisu toliko bitne, ali dupe, ramena, ruke, vrat, hod, pogled, pamet, sve…

– Suzi, dosta! (Pauza.) Ko može da ti ukrade dupe?

– Oh, može, može, Kler. Može da ukrade – Suzi je na ivici da zaplače.

– Daj mi čašu, odmah.

– Neću, Kler.

– Šta nećeš? Daj to!

– Neću da budem pokradena.

– Nećeš i nisi.

– Ali ti jesi, Kler. A ako ti jesi, onda sam i ja. Ti si uvek bila jača.

– Suzi, znaš da nije o snazi reč.

– Jeste, Kler. Znaš, Kler, ti si zemlja…

– O neee! Suzi, ajmo na spavanje.

– …ti si zemlja, a ja, Kler… pa ako te neko i ugazi, on bre oseti to. E TO je nešto, Kler. Da neko oseti kad te ugazi. Imaš ti sreće, Kler. Jao, izvini – Suzi se naginje da podigne čašu.

– Pašćeš sa kreveta. Ostavi to.

Suzi se naslanja na crne jastuke. Na njima se zlati treperavo lišće. Vrh krošnje se ne vidi. Suzi podiže ruke i gleda u nebo:

– Baš imaš sreće, Kler. Ne znaš ti… Lepa moja sestra Kler. Negovana, bogata, mirišljava. Uvek miriše na vanilu i so.

– Ti na čokoladu i sandal, pa se ne bunim. I večno sam ljubomorna na tvoje noge, znaš. Ajde, dosta je.

Suzi uzioma maramicu i bučno izduvava nos. Ustaje, tetura se i baca se opet na krevet:

– Neću da spavam, Kler. Ti spavaj. Ja neću.

– Ima li nešto da hoćeš? – pita Kler i leže pored Suzi. Suzi naslanja glavu na sestru. Kler je češka po kosi.

– Ima – Suzi već tone u san.

– A šta je to, majušna?

– Hoću… Znaš, Kler, ja hoću da me proguta mrak – Suzi je to već rekla u snu. Zato i nije videla kako je Kler s mukom progutala suzu, svilom i satenom pokrila Suzi, a šampanjac dokrajčila sama.