Zar se ne sećaš da sam Suzi?

Ostavi moje narukvice. Sav taj nakit, sve. Nemaš prava da gledaš šta stavljam na sebe kad sam sama. I to, da to, spusti tu. I ne kritikuj preda mnom ono što pripada meni i što sam izabrala ja. Ne otvaraj moju kutiju kad nisam tu. I ne kupuj mi više poklone, naročito nakit ne. Pitaš što? Zato što ne znaš da poklanjaš pa mi se poklonjeno ne sviđa. Ne sviđa mi se kako mi stoji. Ne ide uz mene. Isto bi bilo da na vrat naprskam kapi slatkastog parfema. Zar ti delujem kao neko ko bi se slagao sa tim? Isto bi bilo kada bih se obukla u žuto. Ili izašla negde u ravnim cipelama. Da li si me nekad video bez štikli? Zašto ćutiš? Jao, pa ti si ljut. Kažeš: Ti si luda. Naravno da jesam. I to je tako dobro. Pored nekog ko to ludilo prepoznaje. Pa se ono samo od sebe pretvara u paučinastu prostirku što lebdi. A tamnoljubičaste je boje. A svetluca iznad granja. Izašlo odavde. Gledaj – odavde. Da skinem i ovo? Sve da skinem, kažeš? Ne, veš neću. Sešću preko puta. Prekrstiću noge i posmatraću te. Milovaću se sama. Reći ću da uzmeš sa police još jednu kutiju, manju od te. Hajde, pogledaj unutra. Otvori. Vidi šta ima. Opet nakit, svakako. Šta? Suviše diskretno, suviše svedeno? Ne, neću da izujem cipele. Neću da skinem crnu čipku. Vidi – sad ću da odem do prozora, lagano, uz ovu muziku. Sliću se sa ritmom. Prethodno ću staviti nogu na stolicu da zategnem čarapu. Jel da da su dobre?! A ovo?! Namignuću. I, prvi korak, drugi korak. Moje šake na mom dupetu. Pa prekrštene miluju ramena. Moja ramena. Ti vidiš moja leđa i moje prste i prstenje kome se podsmevaš. Njime sad sebi nanosim slatku bol. Okrećem glavu ka tebi. Gledam te iskosa. Tek tren. Stižem do prozora. Razmičem zavesu. Kažem: „Zar se ne sećaš da sam ja Suzi? Dok izbrojim do tri hoću da te ovde nema.“